Вијек и по странпутица српскога језика

да израз ‘језик српски или хрватски’ држим погрешним”.
О језичком разграничењу јужнословенских народа, посебно
Срба и Хрвата, најкритеријалније је, а сагласно свим тадашњим
европским лингвистичким именима, писао Вук Караџић у
тексту “Срби сви и свуда”, објављеном 1849, а, по Вуковим
ријечима, написаном још 1836. године, гдје је он све штокавце
одредио као Србе трију закона (вјера): закона грчкога, закона
римскога, и закона турскога, док је све Словенце сматрао “ке-
кавцима” (кајкавцима), а Хрвате чакавцима.
Да су Вук и ондашњи европски језикословци били у праву
у одређењу штокавског као српског а чакавског као хрват-
ског језика, посредно показују и потези законодавне власти у
Хрватској при покушајима (пре)именовања преузетога што-
кавскога српскога језика. Тако је послије слома револуције из
1848. год. уз залагање бана Јелачића да се католици и право-
славни називају “Хервати и Славонци”, осим званичног назива
“земаљски језик” (landesübliche Srpache) у употреби био и назив
“хрватско-илирски” и “хрватски” за латиничке и “српско-
илирски”, тј. “српски” за ћириличке текстове”. Али већ 1860.
године на банској конференцији држаној у Загребу, у представ-
ци коју је за владаре саставио Иван Мажуранић, захтијевано је
“да се језик народни хрватско-славонски, каконо већ патентом
од 7. травња 1850. признато бјеше, уведе у све јавне послове”,
што је исте године 5. децембра “услишао” Фрањо Јосиф и у
складу са захтјевом банске конференције наредио да службе-
ни језик у Хрватској и Славонији буде хрватско-славонски. Но,
ни тај назив, који на најбољи начин одражава чакавско (хрват-
ско) – штокавско (славонско) језичко двојство, односно хрват-
ско (чакавско) – српско (славонско) језичко двојство у тадашњој
Хрватској, не бијаше дугога вијека, јер је на Сабору 1861. године
одлучено да се званични језик у Хрватској назове југословенским.
Тако је у чл. LVIII, 1861, сабор хрватско-славонски закључио:
“Језик југословенски троједне краљевине, изјављује се овим за
савколики обсег троједне краљевине, за једино и искључиво
службени језик у свих струках јавнога живота”. “Срби нису
били задовољни решењем да се службени језик Троједнице
назове југословенским… Они су били за слогу и сарадњу, за
југословенство, али без ичије преваге. У југословенству које