Вијек и по странпутица српскога језика

“bosanski jezik”, a “postoji barem mogućnost da se jezik u Crnoj
Gori ozvaniči pod imenom crnogorskog. U tom slučaju imali bismo
tri više jedan, dakle četiri jezika. I ovo bi, Bogu hvala, bio i krajnji
iznos, jer se ne vide mogućnosti daljih jezičkih podela. […] Sve se
to – наставља науковање Бугарски – može svesti na zaključak
da je srpskohrvatski istovremeno jedan jezik i više jezika – to jest,
pojednostavljeno rečeno, jedan lingvistički jezik u obličju nekoliko
političkih jezika”.

Колико незнања и научних неистина као посљедица прихватања
и провођења “манипулативног науковања” о српском, “српскохр-
ватском” и “хрватском језику” у тако малом одломку? Не вјерујемо
да је у питању непознавање чињеница из историје српскога језика.
Мада се ни то не може у потпуности одбацити. Заборављање
историјских чињеница најлакши је начин преиначења историје,
тј. наметање историји савремених критеријума. Управо је тако по-
ступио Р. Бугарски, презентирајући у наведеном одломку накнад-
ну хрватску истину о српском и “српскохрватском” књижевном
језику. А то је не само искривљено него научној истини потпуно
супротно схватање.
А то незнање, којим је прожет наведени одломак, а и већина
радова “(српско)хрватских социолингвиста”, најексплицитније је
исказано управо почетном реченицом цитата, као великом пре-
мисом у силогистичком закључивању. Јер ако је погрешна полаз-
на, велика премиса, онда закључак никако не може бити истинит.
А та полазна премиса Р. Бугарског гласи да су се “najpre razvila dva
jezička standarda, priznata i imenovana kao srpski i hrvatski” који су
се онда ујединили у “српскохрватски” као један стандард. По Бу-
гарском, као проповједнику хрватског социолингвистичког учења
о историјату српскохрватског и српског и хрватског књижевног
језика – на почетку дакле бјеху два равноправна “стандарда”,
што ће рећи два равноправна књижевна језика: српски и хрват-
ски, који се ујединише у “српскохрватски”. А то једноставно није
тачно. А да је ту у питању заобилажење, да не кажемо извртање
научних чињеница, показаћемо у наставку овога текста.
Јер, и кад се говори о “српскохрватском” и кад се говори
о “хрватском књижевном језику”, неспорно је да су у питању