Вијек и по странпутица српскога језика

им је тада силом наметано непогрешиво су сагледавали вид ве-
ликохрватства којим је требало избрисати српско име, српско
национално осећање па и само српско национално биће”. И
назив југословенски замијењен је почетком јануара 1867. године
на Сабору у назив хрватски или српски језик. “Овој саборској
одлуци претходило је решење Југославенске академије донето
залагањем Ђуре Даничића и Јована Суботића ‘да Академија
језик свој нарече хрватским илити српским’”. Из наведе-
ног је јасно да су Хрвати прихватили Вуков српски штокавски
језик за свој службени језик, а одрекли своме чакавском језику
статус књижевног (стандардног). Али, Хрвати тај Вуков језик не
прихватају под Вуковим српским именом, него том имену додају
и своје, тако да језик постаје двоимен: српски или хрватски. Иза
таквог имена стоји нова хрватска “етнолингвистичка теорија”.
Основна начела те теорије дао је педесетих година 19. вијека
Богослав Шулек, док је саму теорију научно осмислио у другој
половини 19. вијека “патријарх славистике” и привидни Вуков
сљедбеник, а заправо само велики кроатиста – Ватрослав Јагић.
Богосалав Шулек, први је и једини од хрватских језикословаца
директно с Вуком “полемисао” поводом његовог текста “Срби
сви и свуда” и става да су сви штокавци, без обзира којој вјери
припадају, Срби јер говоре српским (штокавским) језиком. У
своме тексту “Срби и Хрвати” из 1856. године Б. Шулек прије
свега жели образложити нова, од Хрвата нуђена, преименовања
српскога језика, тј. разлоге неприхватања само српскога имена
за српски књижевни језик када се он у Хрватској употребљава.
Тако Б. Шулек хрватска (пре)именовања српскога језика тумачи
жељом Хрвата да се Србима понуди ново име за њихов језик, јер
тај српски језик на територији Хрватске више не употребљавају
само Срби, него је то, одлуком илираца, и језик Хрвата. А пошто
га, ето, и Хрвати употребљавају као свој књижевни језик, добро
би било да он по имену не буде само српски. Но, послушајмо
самога Шулека, који, између осталог, каже: “Niesam nakan kovati
u zviezde sve što su Hrvati predlagali i radili, otkada im se narodnost
podmladila: nu to mora svaki nepristrastni sudac priznati, da su obćoj
slozi, osobito takozvani provincialni Hrvati, neizmjernu žrtvu donieli,
ne samo gledeć na jezik nego i gledeć na ime. Želeć u tom zadovoljiti
narodnoj potrebi, predložili su hrvatski rodoljubi prastaro ime ovih
zemaljah, ime ilirsko, za obći naziv, buduć da su se imenom ovim i u
novije doba južni Slaveni kojegdje služili. […] Zatim bude predloženo
ime slovinsko ili slovjensko, kojim mnogi naši dubrovački pisci od
mnogo vekovah nazivahu ukupno sve južne Slavene. Ne znam, da li se
je i jedan Srbin ovim imenom poslužio, akoprem nije zaista neshodno.