Вијек и по странпутица српскога језика

У закључцима Новосадског договора експлицитно се, у првој
тачци, наглашава да је “народни језик Срба, Хрвата и Црного-
раца један језик. Стога је и књижевни језик који се развио на
његовој основи око два главна средишта, Београда и Загреба,
јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским”. Пошто све
то треба и именом потврдити, у другој тачки Закључака, каже се
да је “у називу нужно увијек у службеној употреби истаћи оба
његова саставна дела”, тј. језик именовати као српскохравстки
или пак хрватскосрпски језик.

Треба ли напомињати да су Срби закључке Новосадског до-
говора, мада су они значили негацију српског Вуков(ск)ог фило-
лошког програма, свесрдно прихватили и бранили, док су их
Хрвати почели негирати и прије њиховог заживљавања. До Но-
восадског договора Хрватима је био циљ да остваре формалну
равноправност са Србима у називу језика, како би им тај сло-
женички назив послужио као аргумент да је српскохрватски
језик настао уједињењем српског и хрватског, а не формалним
преименовањем Вуков(ск)ог српског књижевног језика. И кад
су тај циљ постигли, кад су се изборили за двочлани назив, кад
су тај двочлани назив и Срби прихватили, Хрвати су прешли
на сљедећу фазу свог филолошког програма. . А она се сводила
на осамостаљење хрватске компоненте из сложеничког назива
српско(хрватско)га језика. Тако се “хрватски удио, најприје само
у наслову, претворио у језичку политику претварања Вуковог
српског језика у хрватски језик, односно извођења хрватског
језика из Вуковог српског језика”. До потпуног претварања
српског језика и именом у (само) хрватски дошло је у ратном
вихору почетком посљедњег десетљећа XX вијека. Само што тада
Хрвати нису остали усамљени у преименовању српскога језика.
За њима су кренули и муслимани, и такође у пожару грађанског
рата пожурили да српски језик који су до тада употребљавали
под именом српскохрватски преименују у босански. Тако је по-
четком деведесетих година јединствени српски Вуков језик
постао троимен: српски, хрватски и босански језик. Срби су
га звали српски, Хрвати хрватски, а Муслимани, који су себе
наново национално преименовали, али сад у Бошњаке – бо-
сански. Тако је српски књижевни језик прошао пут од српског
преко српскохрватског до српског, хрватског и босанског. И
фаза потпуног раскола српскога језика – по мишљењу неких
којима и није стало до лингвистичких критеријума – добила је
својеврсну “верификацију” у једном споразуму, али не лингви-
стичким, него политичким. Ријеч је о Дејтонском споразуму. А