Вијек и по странпутица српскога језика

покрајинама мимо Србије. И Јагић се није прерачунао. Добро
испланиран начин проводбе хрватског као српскохрватског фи-
лолошког програма резултирао је његовим брзим прихватањем
и у БиХ и у Србији. Наиме, врло брзо послије Јагићевог прорачу-
натог иступа у подршку “босанском језику” на Бечкој делегацији,
Калајева језичка политика у БиХ доживјела је потпуни неуспјех,
који је истовремено значио и потпуни тријумф Јагићевог ве-
ликохрватског филолошког програма. Јер, већ 1907. године
Земаљска влада издаје наредбу о потпуном напуштању назива
“босански језик” и наметању назива “српско-хрватски језик”.
Тако је у БиХ за вријеме аустроугарске окупације тријумфовала
Јагићева “теорија” о српском као српско-хрватском језику. Срби
су, исцрпљени борбом против “босанског језика” и са свијешћу
приближавања тренутка уједињења са Хрватима тај двоназив
свога језика прихватили као нужно зло, али много мање од оног
које су им препоручивали Калај и (експлицитни) Јагић, сваки из
свог разлога. Тако је борба за тзв. босански језика била заправо
борба за остварење прве фазе хрватског филолошког програма,
чији је утемељитељ и главни протагониста у том периоду био Ва-
трослав Јагић. Било је само питање “тренутка” када ће тај програм
заживјети и у Србији. А до тога је дошло вјероватно раније него
што се и сам Јагић надао – већ пред Први свјетски рат. Најбољу
потпору том програму дао је Јован Скерлић, прихватајући без
остатка темељне поставке Јагићева програма, и доводећи их до
крајњих негативних консеквенци идејом о српскохрватском
као једноизговорном и једноазбучном језику, тј. о српскохр-
ватском као “латиничној екавици”. Скерлић у (готово пијаном)
заносу идејом југословенства
на жртвени олтар, зарад туђег
а несрпског програма, приноси обје најсуштаственије особине
Вуков(ск)ог језика: и ијекавицу и ћирилицу, представљајући то,
да апсурд буде већи, подједнаким жртвовањем Срба и Хрвата.
Вуков филолошки програм тако је потпуно замијењен Јагићевим
на читавој територији Вуковог српског језика, а самим тим и
србистика је замијењена сербокроатистиком, у којој никад није
могла да “пронађе себе”. Требало је још само то и озваничити, са
српске стране овјерити – споразумом.

Иако је Јагићева филолошка сербокроатистичка парадиг-
ма – схваћена у Кунов(ск)ом смислу – већ пред Први свјетски
рат, а да о међуратном периоду и не говоримо, готово потпуно
истисла и код самих Срба Вуков(ск)у србистичку филолошку
парадигму, та је побједа Јагић(ев)ске парадигме институцио-
нално верификована тек Новосадским договором 1954. године.