Милош Ковачевић
Вијек и по странпутица српскога језика
преименовања српскога књижевног језика, који једини би на
почетку “превођења” новоштокавског источнохерцеговачког
дијалекта у књижевни језик, будући да је у питању неспорно
само српски дијалекат и Вук Стефановић Караџић као рефор-
матор искључиво српског књижевног језика. Прво је, дакле, на
штокавској основици створен Вуков српски књижевни језик, који
су Хрвати прихватили и за свој књижевни језик, али су најприје
успјели у његов назив угурати и своје име, а потом то име оса-
мосталити разним научним манипулацијама намећући привид
самосталног, од српског језика, независног стандардног језика.
А да језик који је у 20. вијеку зван српскохрватским, и језици
које данас Хрвати, односно муслимани зову хрватским, одно-
сно босанским – нису ништа друго него преименовани Вуков(ск)
и српски књижевни језик, ваљда најбоље потврђују како изјаве
твораца “хрватског штокавског језика”, тако и тадашње распра-
ве око етничког “примата” датога језика. Заобилажење тих аргу-
мената значи намјерно искривљавање историјских чињеница (и
накнадно мијењање историјске истине).
У презентовању историјских чињеница поћи ћемо од творца
илирског покрета, Људевита Гаја, који је и најзаслужнији за
прихватање српскога језика и код Хрвата. У свом знаменитом
тексту “Čije je kolo?” u “Danici hrvatskoj” за годину 1846. Љ. Гај
ће написати и сљедеће: “Možete se pitati: u koga se je sačuvao čisti
jezik ilirski, u koga običaji, tko li nam je ponajviše gojio od koljena do
Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ] [ 12 ] [ 13 ] [ 14 ] [ 15 ]
Коментари