Вијек и по странпутица српскога језика

Napokon budu Srbi ponuđeni imenom jugoslovenskim. Ni ovo nije
prodrlo. Tako dakle ostade sve nastojanje Hrvata u tom poslu jalovo;
dapače se čini da se je tim u njekih Srbah probudilo krivo mnjenje, da
Hrvati svoga hrvatskoga imena ne štuju i ne ljube i da se samo zato za
drugim hlepe. To je može biti uzrok, što su od ove nekoliko godinah
srbski pisci ime srpsko počeli protezati i na Hrvate, i to izprva samo
na Štokavce, a kasnije i na Čakavce, Hrvatske Kekavce, pače i na sve
ostale Slovence”. Полемишући с Вуком, Шулек манипулише са
српским “својатањем Хрвата”. Ни Вук, ни било ко други од Срба
никада није чакавце нити хрватске “кекавце” (кајкавце) у Србе
убрајао ни етнички ни језички. Да је то тако, види се по Вуковом
реаговању на то Шулеково “резоновање”, гдје Вук каже: “У оста-
ломе пак, које су Срби које ли Хрвати, ја другачије не знам казати
него овако: Хрвати по правди могу се звати: 1) Сви Чакавци, 2)
Кекавци у краљевини Хрватској који су се на то име већ обикли
Срби по правди могу се звати сви Штокавци макар које вјере били
и макар гдје становали”. Зар је онда чудно што је свако хрват-
ско настојање да код Срба “испослују” признање за несрпско име
српскоме језику остајало, како каже Б. Шулек, “јалово”. Шулеку
је, међутим, тобожње српско “својатање” и нештокаваца потреб-
но да би развио теорију о једном српско-хрватском народу, који
онда нужно, будући један народ, мора имати и један језик. До
таквог закључка, вели Шулек, може се доћи ако се “povratimo u
kolievku srbsko-hrvatskoga naroda”. А у тој се “колијевци” види
да је “uzajamnim obćenjem Štokavacah i Čakavacah za sve ovo vrieme
mnogo je toga prešlo iz jednog narječja u drugo, tako da se dan danas
za jedno narječje držati mogu”. Наводећи већи број непостојећих
паралела између Срба и Хрвата, Шулек ће закључити да су
Хрвати, који “su si pripojili Čakavce i Kekavce, prelivši u svoj jezik
koješta iz njihova narječja” са Србима “ jedan narod, jednoga roda
i koliena”, па “nije moguće naznačiti potanko granicu, kojom se luči
hrvatski narod od srbskoga”, тако да се сви они – дакле, и Хрвати и
Срби – “mogu nazvati narod jednoga jezika kao što ih je bio nazvao
mudri Dositej Obradović”. Шулеково позивање на Доситеја чиста
је манипулација, јер Доситеј, као ни Вук, никада у Србе убрајао
нештокавце није, него је, опет као и Вук, све штокавце Србима
сматрао. “Dakle – закључује Б. Шулек – Hrvati i Srbi su braća i po
krvi, i po mlieku, narod jednoga roda, jednoga jezika – to je posljedak
nepristranoga povjesničkoga iztraživanja, to je cilj i svrha ove moje