Вијек и по странпутица српскога језика

Небитан таман толико колико и критеријум на који се по
правилу позивају Хрвати, муслимани и Црногорци кад негирају
српски карактер стандардног језика којим се користе. А тај
критеријум је да “свако има право да свој језик зову како хоће
А познато је – то је доказао њемачки (социо)лингвиста Бернард
Грешел – да такво право не постоји као право ни у једном прав
ном документу ОУН-а или УНЕСКО-а, као ни документу Савјета
Европе или ОЕБС-а. То право је, такође доказује Грешел, фик
тивно, ad hoc право које су 1967. године инаугурисали писци
познате Декларације о називу и положају хрватског књижевног
језика, у којој се каже да је “neotuđivo pravo svakoga naroda da
svoj jezik naziva vlastitim imenom, bez obzira radi li se o filološkom
fenomenu koji u obliku zasebne jezične varijante ili čak u cijelosti
pripada i nekom drugom narodu” . Хрвати су, дакле, инаугуриса
ли то право као право за негирање српскога језика, али су то на
зовиправо на жалост као право прихватили, па чак и у уџбенике
увели, у језичкој политици најутицајнији српски филолози48
правдајући на тај начин поступке негације лингвистичке и ет
нолингвистичке једности и јединствености Вуков(ск)ог српског
књижевног језика.
Будући да је научно негиран тај једини упоришни назовина
учни критеријум, онда нема ниједнога лингвистичкога разлога
да се код Срба и у србистици цијели српски језик – дакле и онда
када га употребљавају Срби, и кад га употребљавају Хрвати, и
кад га употребљавају муслимани (који себе данас Бошњацима
зову) и кад га употребљавају они који се Црногорцима зову – не
зове српским именом. Уосталом, сад се и код неких значајних
хрватских лингвиста који до лингвистичких критеријума држе,
као нпр. код Ива Прањковића, могу прочитати ставови који не
почивају на извртању научних чињеница: “Na standardološkoj
razini, hrvatski, srpski, bosanski, pa i crnogorski jezik različiti su
varijeteti, ali istoga jezika. Dakle, na čisto lingvističkoj razini, odnosno
na genetskoj razini, na tipološkoj razini, radi se o jednom jeziku, i to
treba jednom konačno jasno reći. Ako se netko s tim ne slaže, neka
izloži argumente”49. Још само да тај став буде општеприхваћен и
у србистици, па да српски језик напокон са странпутица пређе
на прави, научним критеријумима вођени пут.