Вијек и по странпутица српскога језика

Превођење Хрвата у српски језик не почиње, међутим, са
илирским покретом. То је завршна фаза, фаза прихватања
српскога језика за хрватски. Још крајем 16. и почетком 17. вијека
“превођење Хрвата у српски језик иницирала је Конгрегација за
пропаганду вјере у Риму. […] У архиву Конгрегације за пропа-
ганду вјере у Риму чува се меморандум о преводу Новога завјета
на словенски језик, у коме се, поред осталог, каже да Срби имају
дијалект од свих Јужних Словена најбољи”. За превод Новог
завјета одређен је Бартол Кашић, који је најбоље знао “илирски
језик”. Кашић је 1604. године написао прву “илирску грамати-
ку”: Institutionum linguae illiricae libri duo. За ту Кашићеву гра-
матику Ватрослав Јагић ће 1884. године рећи: “То је граматика
народног српског језика, средњег између штокавизма и чака-
визма… Већ 1636. године у Загребу прихватају тај језик, који су
назвали најприје илирски, а затим и хрватски. Али у сушти-
ни то није ништа друго него српски народни језик”. Људевит
Гај је са илирским покретом био, дакле, само завршна карика
у реализацији идеје римске Конгрегације за провођење вјере.
Требало је узимањем српскога језика и територијално и бројно
проширити Хрвате на рачун Срба и српскога језика. А да је Гајев
“штокавски” намијењен Хрватима заиста српски језик потврђује
и искуство Антуна Мажуранића, који је, говорећи о периоду од
1836. године када је почео предавати “хрватски (штокавски) језик
и литературу” ђацима виших разреда гимназије, 1852. године
рекао и сљедеће: “Tim nije čudo što ni najbolji, ni najučeniji naši
ljudi, nisu mogli skladno i uglađeno ni deset rieči progovoriti našim
jezikom”. А како би и могли када то није њихов матерњи језик,
него њима страни, српски језик. То не значи да Хрвати свог
језика нису имали. Имали су, али то није био штокавски, него
чакавски језик. Сва тадашња најзначајнија европска лингви-
стичка имена сматрала су да су српски и хрватски два различи-
та језика: српски је био штокавски, а хрватски чакавски језик12.
А то унисоно мишљење Европе на најбољи начин реперезентују
ријечи Фрања Миклошића изречене 1852. године: “Овде бих хтео
да истакнем још и то да су за мене српски и хрватски два језика и