Вијек и по странпутица српскога језика

тај је споразум кудикамо друкчији од оног бечког (из 1850) и но-
восадског. Претходни су били књижевнојезички договори. До-
говори филолога о филолошким, књижевнојезичким питањима.
Дејтонски је нефилолошки споразум. То је споразум о прекиду
грађанског рата, споразум за мир у Босни и Херцеговини. Он је
донесен након мировних преговора о прекиду рата и ентитетској
подјели Босне и Херцеговине, што су вођени од 1. до 21. новем-
бра 1995. године у Ваздухопловној бази Рајт Патерсон у Дејтону,
држави Охајо у САД. Том приликом усаглашен је Општи оквир-
ни споразум за мир у Босни и Херцеговини, а његово дефини-
тивно прихватање и потписивање обављено је 14. децембра 1995.
године у Паризу. У том “Општем оквирном споразуму за мир у
Босни и Херцеговини” у посљедњем XI члану стоји: “Овај спо-
разум ступа на снагу по потписивању. ПОТПИСАНО у Паризу,
на дан 14. 12. 1995, на босанском, хрватском, енглеском и српском
језику, с тиме што је сваки текст подједнако аутентичан” , па
слиједи девет потписа: а) три потписника 1. за Републику Босну
и Херцеговину, 2. за Републику Хрватску, 3. за Савезну Републи-
ку Југославију; и б) шест свједока: 1. Специјални преговарач Ев-
ропске Уније, 2. За Републику Француску, 3. За Савезну Републи-
ку Немачку, 4. За Руску Федерацију, 5. За Уједињено Краљевство
Велике Британије и Северне Ирске, и 6. За Сједињене Америчке
Државе.

Дејтонски споразум, дакле, српски, хрватски и босански
ставља у исти ранг с енглеским, јер је, као ето, потписан на
четири различита језика. А заправо је потписан само на два
језика: на српском и на енглеском. Јер, ако је, уз енглески, пот-
писан на још три језика, поставља се питање: ко је потписник на
ком језику, јер потписници нису национални него државни (ре-
публички) представници, они не потписују у име Хрвата, Срба
и муслимана, него у име Републике Хрватске, Републике Босне
и Херцеговине и Савезне Републике Југославије. Значи ли то да
је сваки од језика омеђен границама државе његовог потписни-
ка? Значи ли то да потпис Алије Изетбеговића на “босанском
језику”, будући да је он једини потписник за Босну и Херцегови-
ну, подразумијева да је БиХ република само “босанског” језика?
Додају ли се томе неспорне лингвистичке чињенице да
језици што их Дејтонски споразум именује српским, хрватским
и босанским, по свим језички релевантним критеријумима – и
структурном, и генетском, и комуникативном – представљају
један лингвистички језик, онда је за лингвистику, па макар то
било и социолингвистика, Дејтонски споразум као било какав, а
камоли као критеријум за идентитет језика безначајан, потпуно
небитан документ.