Вијек и по странпутица српскога језика

иако имају два имена, јер, наводно, говоре једним језиком. Да би
се та конструкција оправдала, Јагић је проповедао став да је језик
којим говоре ‘Хрвато-Срби’ један и да има три нарјечја: чакавско,
кајкавско и штокавско. А пошто у том јединству учествује један
народ са два имена, Срби и Хрвати, и име језика којим они говоре
мора да буде двочлано: српскохрватски, хрватски или српски
језик”. Јагић је, дакле, Србе и Хрвате сматрао једним народом
по језику, јер је то био најлакши начин да се оправда хрватско
преузимање Вуковог српског књижевног језика за свој књижевни
језик. Али Јагић те своје ‘Хрвато-Србе’ није сматрао једним наро-
дом и по вјери, него је Србима сматрао само православце, а Хрва-
тима све католике, па и штокавце. Ту се његов и Штросмајеров
програм подударао с илирским програмом, јер “од појаве илир-
ског покрета почиње преименовање Илира у Хрвате”. А и сама
идеја илирства “нарочито је лепо била прихваћена од штокаваца
католичке вероисповести који су језиком били везани за право-
славне Србе а вером и латинским писмом за етничке Хрвате и
Словенце”. Тако се и идеја илирства и идеја југословенства и
Јагићева идеја “Хрвато-Срба” свела на стварање Хрвата штока-
ваца, односно на превођење Срба католика у Хрвате. А да би та
идеја успјела, било је неопходно да и Срби прихвате Јагићев фило-
лошки програм, за који је услов свих услова било преименовање
српског у српскохрватски језик.

А за остварење тог циља Јагић је изабрао најбољи могући,
заобилазни, пут. Као члан аустријске делегације у заједничком
парламенту Двојне Монархије 18. 06. 1896. године у Бечу Јагић
стаје у одбрану Калајеве језичке политике у Босни и Херцегови-
ни и самог назива “босански језик”, који је био основа цијеле те
политике. Без обзира на све покушаје, Калај “ни с лучем” није
могао пронаћи ниједног лингвисту од имена који би стао иза
његовог “босанског језика” као суштине босанске нације. На
то је једино пристао Јагић, и то очито с далекосежним циљем.
Његове ријечи са састанка делегације биле су индиректан од-
говор и Љуби Стојановићу, али и свим онима, ако их је више и
било, који су још били на позицијама Вуковог филолошког про-
грама. Пошто смо у посебном раду, цитирајући најрелевантнију
лингвистичку и историјску литературу, описали Јагићев бечки
поступак, овдје ћемо навести само најзначајније резултате те
анализе. Јагић је знао да је у подршци Калајевој језичкој поли-
тици најбитније било подржати назив “босански језик”, који
је на наведеној сједници критиковало више делегата. Јагић
је на тој сједници одобрио Калајев назив “босански језик”
аргументацијом да се тиме избјегава спор између Срба и Хрвата