Вијек и по странпутица српскога језика

око назива језика у БиХ. Јагић тај аргумент “подупире” ставом
да је то “исти онај језик што га Срби зову српским, а Хрвати
хрватским”. Јагић је, као што се види, за језик који се у Вуково
доба звао само српски и који је етнички само српски, а који је
непосредно пред Калајев долазак у Босну у Хрватској постао
двоимен српско-хрватски, односно хрватски или српски,
захваљујући прије свега Јагићу и Ђури Даничићу, – прихва-
тио да се у БиХ зове “босански”, оправдавајући то спором који
изазива алтернативност (којој је сам свјесно и циљно кумовао)
српског и хрватског имена у називу тога језика у Хрватској.

Пошто је то етнички и етнолингвистички био само српски
језик, најбољи ако не и једини начин његовог однарођења било
је преименовање: у Хрватској је то урађено дјелимично јер је у
називу језика српскоме имену додато као алтернативно и хрват-
ско, док је у БиХ већ називом требало потријети везу тог језика
са српским. Јагић је у једном писму Милану Решетару, љутећи се
на повике које је изазвао његов чин признања босанског језика,
написао да је на делегацији рекао “сушту истину”. А у подло-
зи те Јагићеве “суште истине” био је цио његов великохрватски
филолошки програм. Наиме, у првим годинама провођења тог
програма требало је што више у називу језика укоријенити и
хрватско име. У постизању тог циља Јагићев и јагићевски пут
код Хрвата био је заиста дубоко промишљен: скренути распра-
ву са суштине проблема, а то је смисленост хрватског приљепка
у називу српскога језика. Стављајући на позорницу признање
назива “босански”, Јагић на посредан начин оправдава хрватски
(и свој) чин преименовања српскога језика. Добитник у бици за
“босански језик” тако могу бити само Хрвати и “хрватски језик”.
Јер, њихов чин двоименовања српског језика показује се много
мањим злом од чина истискивања српског имена из назива
језика у БиХ. Србе треба придобити (присилити) да пристану
на мање зло као на властиту побједу. Будући да Јагић није био
нимало наиван, он је знао да тзв. босански језик не може опстати
без обзира што му је и сам дао подршку. Зато је његова подршка
на бечкој делегацији не подршка “босанском језику”, него преко
“босанског” подршка његовом “српско-хрватском”, а заправо
хрватском удјелу у “српско-хрватском” језику. Ако би назив
“српско-хрватски” превладао и у БиХ, онда би распростирање
тог термина било далеко веће неголи термина “српски језик”,
који једини има научно оправдање (покриће). Зато је Јагић морао
очекивати да ће се, након побједе његовог програма у БиХ, и
Србија прикључити том називу језика, пошто је он прихваћен
код Срба свих трију вјера, тј. Јагићевих ‘Хрвато-Срба’, у свим