Вијек и по странпутица српскога језика

razprave”. Интересантно је да Шулек, да би код Хрвата пандан
Доситеју и Вуку пронашао, у Хрвате приброја и дубровачке писце
попут Гундулића и Ђорђића, а самим тим и њихов језик прогла
си, сасвим неосновано, хрватским. Само тако је проглашавајући
Вукове “Србе римскога закона” Хрватима могао помијешати
Србе и Хрвате и од њих створити народ једнога језика. Све
темељне Шулекове ставове из наведеног текста, уз изостављање
лако провјерљивих Шулекових чињеничких кривотворина
преузеће Ватрослав Јагић у својој теорији о “Хрвато-Србима” као
једноме народу у свему подударноме, сем у вјери. Због тога, по то
Јагићевој теорији, и назив језика којим говоре Хрвато-Срби мора
да буде двочлан: српскохрватски, хрватски или српски. Јагићев
циљ је да прошири хрватски на рачун српског националног кор
пуса, у првом реду “превођењем” свих Вукових Срба католика у
Хрвате. А тај програм најбоље ће се остварити, непогрешиво је
процјењивао Јагић, замјеном српске српскохрватском филолош
ком парадигмом. Јер ако се Хрвати помијешају са Србима, онда
они у будућности при “раздиоби” из сербокроатистике могу
одвојити мијешањем створени, а непостојећи, хрватски дио. И
управо то се и догодило. Јагић је свој програм проширио не само
на Хрватску него и на Босну, или боље речено: Јагић је преко
Босне и Херцеговине издејствовао општеприхватљивост вла
ститога сербокроатистичког, а заправо кроатистичког, на рачун
Вуков(ск)ог србистичког филолошког програма.
Иако га готово сви сматрају вуковцем, Јагић је творац анти-
уковског и антисрпског филолошког програма, чије се финале
диграло у посљедњој деценији двадесетог вијека. Одмах по
уковој смрти Јагић, који је у политичком смислу био сљедбеник
Штросмајерове идеје југословенства, даје филолошко оправдање
ој идеји. Јагић ту идеју филолошки поткрепљује “у тексту
угословени, који је објављен 1864. године у Прагу на чешком језику.
По тој идеји Југословени, односно ‘Хрвато-Срби’, један су народ,