Комунизам као нова религија

се у селу клало прасе или пиле, нису лако подносили директиве
Партије, мада су били за промену буржоаског света: “Али ликви-
дирати, убијати?! [...] У нашу свест није стигла мржња и гнев
који се доживи на сопственој кожи. Слушали смо и читали о гневу
и патњама других. Партија и СКОЈ припремали су нас за борбу.
Борбу смо схватали и револуционарне акције у њиховој идеалној
форми”. Неактивност је критикована, тражено је да се нови пар-
тизани “прекале” у борби против “непријатеља”, о чему је сведо-
чанство оставио Родољуб Чолаковић: “Требало их је прекалити
кроз акције, кроз проливену крв своју и туђу, коју ће моћи мирно
да гледају, да омиришу барут.” 35
Многи су се преломили и постали прави борци револуције, а
један од њих био је и Слободан Пенезић Крцун, који је већ 1941.
године прогонио “пету колону”, непријатеље социјалног превра-
та и ослобођења земље: “Они који памте дане Ужичке републике
сећају се мршавог дугајлије у војничкој униформи и тешким ар-
тиљеријским чизмама жуте боје, у дугом шињелу и са опасачем
на коме је висио велики пиштољ, дугајлије бледог лица, ужаре-
них очију и климава корака, кога је било свугде, а највише у малој
собици крај истражног затвора у којој је радио и спавао, горео у
дилемама и бдео над ’случајевима’ и људима [...] да на тлу Ужичке
републике брани ту своју револуцију од мрачних сила које су биле
јаке и бројне”. До аскетизма скроман, без прохтева, озбиљног по-
нашања, пуританских схватања, Крцун је постао прототип пре-
каљеног комунисте спремног да себе и друге жртвује за интересе
револуције. 36
Класни радикализам југословенских комуниста имао је своју
“премијеру” већ 1941. године на слободној територији у Србији, а
директно наређење Јосипа Броза Тита од 14. децембра 1941. године
да се пређе на “другу етапу револуције” значио је директан обра-
чун са грађанским снагама, односно превентивну ликвидацију
противника Комунистичке партије. Таква одлука створила је
тешке последице, јер су масовна убиства додатно појачала гра-
ђански рат, изазвала одмазду равногораца. Истовремено, кому-
нисти су после таквих поступака додатно ојачали, јер више није
било повратка и помирења с грађанским снагама. Једино је пот-
пуна победа у грађанском и ослободилачком рату могла да буде
спасоносна. 37
Тако су убиства “класних непријатеља” на посредан начин до-
датно учврстила партизанске редове. Један од темеља управљања
комунистичким покретима, касније и државним режимима, био
је принцип колективног јемства, оно је обезбеђивало планира-
ње, наређивање и извршење егзекуција над стварним, потенци-
јалним и измишљеним “непријатељима”. На тај начин стварао се
_______________________________________________________________
35
Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, н. д., стр. 113-114, 117-118.
36
Бошко Матић, Крцун : животопис Слободана Пенезића Крцуна (треће
допуњено и проширено издање) (Горњи Милановац: Дечје новине, 1988),
стр. 85-86, 126.
37
Branko Petranović, Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji : (1941-1945). 1
(Beograd : Rad, 1983), str. 313-340.