Комунизам као нова религија

Тела настрадалих поштована су у склопу уверења да немају
никакву духовну реалност и да их само чланови Партије могу
“призвати” путем вербалних иступа на комеморативним свечано-
стима (“иако телесно ви нисте живи, ви зрачите на нас као жива
бића”). За схватање овог раширеног псеудорелигиозног феноме-
на карактеристичан је говор народног хероја Драгослава Мута-
повића из 1956. године, одржан у Чачку, на подијуму костурнице
испред споменика, приликом преноса костију изгинулих при-
падника Друге пролетерске бригаде: “[...] ваша проливена крв
разгорела се у нове огњене пламенове борбе и јуриша, ваше кости
постајале су утврђења за јурише ваших другова [...] Ви не можете
да питате, не можете да видите ни да осетите. Непријатељ-
ски куршуми заледили су вам речи, исцедили крв из срца ваших.
Иако не питате, ми смо дужни да вам поднесемо рапорт о ономе
што смо учинили.” Неприкосновеност нове власти није довођена
у питање ни у трансцендентном свету, у коме нико није могао да
је ограничи, никакво Васкрсење, нити било какав Страшни суд.
Убеђење да су постављени темељи нове вечне империје изван гра-
ница људске историје било је потпуно. 28

Насиље и мисија конструкције “срећног” друштва

Саставни део идеологије комунизма је насиље, као средство за
стварање “новог света”, пошто “стари” неће да се сам промени.
Комунисти у Србији и Југославији свесно су покретали насиље
да би извели револуцију и преузели власт. О друштвеном пре-
врату сањали су још пре него што је Други светски рат отпочео, а
улазак СССР-а у рат с Немцима постао је сигнал за устанак, али
и обрачун с класним непријатељем. Серијом убистава људи ве-
заних за окупациони апарат, у којима су мотиви за ликвидацију
били и класне природе, често изнад потребе ослобађања земље,
донели су унутрашњу поделу друштва. Многи млади комунисти
руководили су се књишким обрасцима спроводећи револуцију
онако како су сматрали да је најисправније. Све се темељило на
есхатолошком убеђењу о доласку бољег света, који треба да на-
ступи на основу историјских закона. Говорећи о свом учењу као
неминовности друштвеног и историјског развитка, комунисти су
сматрали да је њихова дужност да учине све да до њега и дође.
Грешке које су чињене нису биле важне, јер су водиле до правед-
ног друштва. Таква акција неминовно је доносила жртве, али оне
су биле потребне и подстицајне за стварање незадовољства и беса,
који треба да убрза револуцију и ликвидира капитализам. Марк-
сизам инсистира на томе да је друштвени живот насилан и да
класни рат захтева свакодневне жртве. Оно што је заиста важно
јесте резултат − социјализам, јер је свака класна владавина ти-
ранија. Стварна демократија, према комунистима, може се успо-
___________________________________________________________________
28
Милош Тимотијевић, „’Иако телесно ви нисте живи, ви зрачите на
нас као жива бића’ : изградња спомен-костурнице и обликовање цен-
тралног трга у Чачку 1945-1955”, Зборник радова Народног музеја XLIII
(Чачак, 2013), стр. 127-151.