Комунизам као нова религија

“мистичан” круг повезан са личношћу харизматског Вође, који
ствара перфидни систем психичког и физичког терора. Раскид
ове везе за власт представља велику опасност. 38
Ништа не повезује људе тако чврсто као саучесништво у низу
злодела чијим се починиоцем ниједан од њих не жели признати.
Указати на оно што се види, разоткрити оно што се зна, значи
изазавати гнев осталих саучесника, изложити се опасности да се
од њихове стране буде изопштен и изгубити их заувек. Ћутање
тако постаје доказ солидарности групе. Од истине се одустаје
како би се остало у заједници. Потребна је извесна религија да би
том ћутању дала мисао и оправдала жртвовање разума. Религија
претвара ћутање у знак савршеног, тако рећи крвљу запечаћеног
споразума међу саучесницима. Истина би била извор неспокој-
ства и јабука раздора. Њу може угушити само заједничка вера. 39
Комунисти у Србији наглашавали су да је “свети задатак
српског народа” обрачун с ројалистичким покретом генерала
Михаиловића, односно Југословенском војском у Отаџбини као
носиоцем буржоаског друштвеног уређена, односно “окова про-
шлости”. Обрачун са “четницима” истицан је као “универзално
и судбоносно“ питање по даљу будућност српског народа и зато
је морало да се схвати у “свом историјском значају“. Злочини
“четника” подигнути су на ниво “апсолутног зла” и надвисили су
усташку планирану и остварену кољачку праксу, геноцидну по-
литику уништења Срба као нације. Они који су чинили злочине
у име нове “религије” били су убеђени да стварају нови свет, да је
уништавање “непријатеља” неопходно, што им је давало посебну
снагу и уверење да је после “апокалипсе” време стало, да је на-
ступила “вечност”. Чланови Партије који су усвојили такав начин
размишљања “поштено су радили” у име новог морала, јер су сма-
трали да је он израз “историјског детерминизма”. 40
***
Психолошки профил комунисте, победника у грађанском и осло-
бодилачком рату, “конструктора новог света” у Србији и Југосла-
вији, обликовао се у пакленој атмосфери нечовештва и умирања.
Суровост ратних сукоба, постојање традиције насиља и импера-
тив његове нове употребе као залог успеха револуције, условили
су ослобађање од општих хуманих, али и патријархалних вредно-
сти и морала. Многи партизани понашали су се нељудски и без-
обзирно у својој борби, правдајући своје поступке истом праксом
својих противника. Разум су надвисили анимални нагони прого-
њених људских бића која се свим средствима и начинима бране
од уништења. У исто време наглашавали су начела храбрости, по-
штења и људске доброте. Пркосни отпор према “злу” тражио је
јунаштво и жртве. Није било обуздавања презира према онима
који се налазе на страни “неправде и зла”, чије се људске трагедије
и невоље не уважавају, нити изазивају самилост. Били су убеђени
у идеолошко обећање да ће злочини које чине на крају довести
до “добра”, и да се људски род развија у дијалектичким супротно-
стима које ће на крају донети тријумф живота над смрћу, победу
снага добра над снагама зла, упркос трагичним посртањима и
драматичним искушењима.
__________________________________________________________________
38
Михаил Гелер, Александар Некрич, Утопија на власти : историја
Совјетског Савеза (Подгорица : ЦИД, 2000), стр. 466-467.
39
Serž Moskovisi, Doba gomile 2 (Zemun : Biblioteka XX vek ; Beograd :
Čigoja štampa, 1997), str. 307.
40
Kosta S. Nikolić, „Kužne jedinke se odstranjuju : rana faza rađanja
komunizma u Srbiji 1944-1945”, Istorija 20. veka, 2 (Beograd, 2004), str.
47-62.