Комунизам као нова религија

којем су комунисти посвећивали своје животе, тежећи идеалу
светске револуције, што је производило комбинацију храбрости,
самопожртвовања и окрутности. 10
Нетрпељивост и фанатизам одувек су имали религиозну по-
длогу, јер научне и интелектуалне теорије немају ту снагу, нити
могу бити до те мере искључиве. Сам комунизам фанатично је не-
пријатељски настројен према свакој религији, посебно хришћан-
ској, односно православљу у случају Русије као и Србије. Разбија-
ње традиција створило је милитантно просветитељство у облику
милитантног атеизма који се супротставља вери у Бога. Маркси-
зам је прихватио “зло”, односно насилно мењање друштва као пут
који води ка “добру”, јер је “добро” све што води ка пролетерској
револуцији као потпуном ослобођењу човечанства. “Зло” дија-
лектички прелази у “добро”, тама у светлост. Комунисти су били
убеђени да су учесници велике борбе између “таме” и “светлости”,
при чему је представницима “царства светлости” дозвољено све
како би уништили “царство таме”. Фанатизам, нетрпељивост, су-
ровост и склоност ка насиљу, одређени су чињеницом да су ко-
мунисти сматрали да се боре против “царства Сатане”, односно
капитализма. Међутим, у негативном смислу они су остали за-
висни од “Сатаниног царства”, од “зла” и својих непријатеља (ка-
питализма и буржоазије). Створен је затворен систем размишља-
ња у коме се не може живети без непријатеља, без мржње према
њему, јер када он нестане губи се и мотивациони фактор и патос
комунисте. Ако непријатеља нема, онда га треба измислити, о
чему сведоче многобројни процеси “штеточинама” које саботира-
ју изградњу комунизма. Када би класни непријатељ коначно не-
стао, онда не би било ни комунизма. На тај начин комунисти
се везују за прошлост, коју мрзе, немоћни су да се ослободе тог
осећаја, иако је читава марксистичка идеологија заправо пројек-
тована за будућност. По много чему руски комунизам (који је
управо у том облику прихваћен у Србији и Југославији) утемељен
је у традицији (коју негира и настоји да обрише) и представља је-
дан деформисан облик старе руске месијанске идеје. 11
Када је у питању Србија, карактеристичан је случај Добрице
Ћосића. Нашавши се у раној младости на духовном раскршћу
у потрази за друштвеним идеалом, Ћосић се окренуо од све-
тосавља епископа Николаја Велимировића према комунизму
(“Тражио сам одговоре. Свевишњи је одбио да ми их да. Био сам
зрео за комунизам”). Добрица Ћосић је комунизам доживео као
нову веру, есхатологију која је обећавала остварење правде. Није
посумњао у “чисте идеале” комунизма ни када се потпуно разо-
чарао у политичку праксу и конкретне резултате рада и деловања
________________________________________________________________________________
10
Erik Hobsbaum, n. d., str. 60-63.
11

Nikolaj Berđajev, Izvori i smisao ruskog komunizma (Beograd: Književne
novine, 1989), str. 132-134, 151-152, 154; Milan Subotić, „Moskva kao treći
Rim : prilog istoriji ruskog mesijanizma. (II deo)”, Filozofija i društvo, 2
(Beograd, 2011), str. 105-128.