Егзистенција у свјетлу самоитности

ховни циљ на који је позвана и за чије остварење непрекидно у
себи носи могућност; 6) реалан и самосвојан однос са Богом, али
и способност да учествује као субјекат, свјесно, вољно и слободно
у том односу; 7) наклоност и љубав, које свакој личности пона-
особ и за сву вјечност, пружа Бог”.
На оваквим и сличним особеностима људске личности и
људског бића као таквога гради своје схватање човјековог инте-
гритета и достојанства и савремена филозофска мисао. Кроз уста
својих бољих представника та мисао ће подвући непроцјењив
значај људског бића као таквога и неповредивост његовог инте-
гритета и достојанства. У прилог томе указаћу, најкраће могуће, на
размишљање тројице савремених филозофа, Лудгера Хонефел-
дера, Отфрида Хефеа и Роберта Шпемана о том питању. Хоне-
фелдер наглашава да вриједност човјека не може бити сведена
на његову биолошку вриједност и везана само за његов биолош-
ки супстрат, него да човјекова неусловљена вриједност почива у
његовој људској природи као таквој, њеној самобитности и из-
узетности. У том смислу, сходно идентитету и континуитету људ-
ског бића, особену и неусловљену вриједност и достојанство посје-
дује и сам људски ембрион, пошто постоји суштинска веза између
рођених и још нерођених и пошто он представља потенцијал из
кога ће се развити људско биће.
Бавећи се из угла практичне филозофије, посебно етике, про-
блемом људског достојанства и моралног статуса људског ембри-
она, и истакнути филозоф Отфрид Хефе недвосмислено ће доћи
до тезе о неусловљеном карактеру човјековог достојанства и ин-
тегритета. По његовом расуђивању, идеја људског достојанства
није највиши мисаони принцип, у смислу да представља изум
или конструкт ума, али јесте “највиши морални и правни прин-
цип, највише требање”. Стога је неизведив из било каквог више-
рангираног принципа, или идеје, нити нечим другим може бити
легитимисан и оправдан. Напротив, он сам представља “основно
правило” и темељ свих људских права, њихову легитимацију, а
“супстанцијално посматрано” он одбија могућност склизавања
човјека у варварство. Хефе ће подвући да достојанство човјека
можемо посматрати из два угла, наиме из угла човјекове уну-
трашњости и спољашњег живота, са личне и социјалне стране.
Тако је људско достојанство обавеза и према себи и према други-
ма. Нарочито продубљено и префињено разумијевање достојан-
ства налазимо код Роберта Шпемана. Стављајући у однос појам
достојанства са појмом људских права, он ће установити да је
мисао о човјековом достојанству старија и изворнија од мисли
о људским правима. Због те изворности, старости и деликатно-