Егзистенција у свјетлу самоитности

бића из небића и  непостојеће зове као постојеће (Римљ. 4, 17).
Својим промислом Бог је преко логоса дао свијету постојање, али
не на рачун Његове слободе. Поред логоса бића који претходе
стварању, природа у цијелости и свако биће у њој постоје тако што
имају свој покрет, јер природа не постоји без енергије или покре-
та. Предвјечно постојање логоса бића у Богу (Логосу) обезбјеђује
њихово јединство, а различитост и покретљивост створених би-
ћа обезбјеђује њихову независност и појединачно постојање”.
Тако нам идеја логоса бића, која би заслуживала озбиљну ана-
лизу и испитивање њеног значењског поља, које овдје није ни
неопходно ни могуће, открива дубинске основе самобитности
као такве, представљајући истовремено и начин, или облик испо-
љавања самобитности. Она указује истовремено и на неискориш-
тену употребну вриједност саме идеје самобитности за разумије-
вање људског битка и битка самих ствари и догађања. И сродне
идеје попут Анаксагорине идеје хомеомерија и Брунове и Лајбни-
цове идеје монаде такође пружају употребљива мисаона средства
за разумијевање и расвјетљавање проблема самобитности.
Но чини се да освјетљавању посебно сложенијих и виших ви-
дова значења појма самобитности може послужити идеја супста-
нцијалних актера, коју је афирмисао руски филозоф Николај
Лоски, тим прије и тим више што нас она уводи у аспекте значења
појма самобитности којима се он укршта са другим појмовима и
сродан са њима формира заједнички мисаони и егзистенцијални
контекст. То су идеје субјекта, ја, личности, идентитета и интегри-
тета личности, достојанства, људског позвања. Видјећемо у даљем
излагању како су ове идеје и појмови везани за битак човјека и
како свака за себе и на свој начин стоји у односу са идејом само-
битности. Николај Лоски у духу своје религиозне метафизике
развија истовремено персоналистичко и супстанцијално схвата-
ње човјека и људске природе. То схватање карактерише и његову
теорију о супстанцијалним актерима, којом ћу се овдје послужи-
ти да бих указао на видове значења и домете употребе појма са-
мобитности  на људске ствари и уопште. Као дубоки и суптилни
мислилац који поставља елементе системске филозофије, Лоски
ће обликовати појам супстанцијалног актера у вези и на основа-
ма појмова ја и личности. Примјећујући да је људско ја и уопште
свака личност у ствари супстанцијални актер, он ће стати на
становиште да је супстанцијални актер као ја и личност особе-
ни “стваралачки извор” и “носилац манифестација”, могли бисмо
рећи и субјект свих испољавања човјековог тјелесно-чулног, ду-
шевног и духовног живота. Тако је супстанцијални актер као ли-
чност истовремено и индивидуум и извор свих физичких, пси-
хичких и духовних збивања у људском бићу, па као такав један
стварни динамички ентитет. С друге стране, опет, он је по својој
бити изнад тих процеса и збивања, изван и изнад временско-про-
сторних ограничења и форми. У том смислу он је темељ контину-