Егзистенција у свјетлу самоитности

битијних могућности, у неку руку све способности и енергије
човјека као личности. Битак човјека по којем човјек јесте човјек,
његов начин егзистенције и егзистенција сама уздуж и попријеко
имају свој извор у духу, прожети су њиме и оплемењени њиме. Није
човјек само уплетен у дух, као ће то згодно рећи савремени фило-
зоф Вернер Зомбарт у својој значајној књизи О човјеку, имајући у
виду стваралачки карактер духа који се манифестује како у ин-
дивидуалном постојању тако и у дјелатној и културној сфери,

већ је цјелокупно његово доживљавање, осјећање и размишљање,
његов свјесни и самосвјесни, несвјесни и подсвјесни живот ор-
гански прожет и напајан енергијом духа. Човјекова индивидуал-
на и лична и национална и етничка самобитност имају свој основ
у духу. Само зато и битак људске личности, па и личности уопште,
можемо правилно разумјети у вези са битком духа. Отуда када
мислимо и говоримо о личности мислимо на духовну личност у
цијелом спектру значења ове ријечи. Када говоримо о идентитету
и достојанству, говоримо о идентитету и достојанству личности,
човјека, људи и народа. Говоримо и о идентитету језика, национал-
не традиције и културе, стила живота и сл. С разлогом то чини-
мо, јер су личност и дух највише пројаве људскости, одлучни и
самосвојни квалитети човјека као бића. Истовремено личност је
ентитет и енергија, активност и средиште активности, облик или
начин постојања и постојање само, она је чиста дјелатност, инди-
видуализована и јединствена, различита од свих осталих лично-
сти, духовна је категорија а ипак није без садржаја. Захваљујући
личности, човјек је јединствено, непоновљиво, уникатно, незамје-
њиво, самосвојно и самобитно биће, које посједује специфично
достојанство. Као интегрална личност и интегрално биће, лич-
ност увезује у смислену и динамичну цјелину сву разноврсност
природних обдарености човјека, његову тјелесно-чулну индиви-
дуалну егзистенцију, доживљајни, свјесни и несвјесни живот, ис-
куство и расуђивање. И слобода се ослобађа и живот живи на
личан начин. Својим садржајем и опсегом, својим бићем личност
припада и онтичкој и онтолошкој равни. Као начин битисања и
физичка индивидуалност, она се појављује као “сопственост” и
подлога “ономе што се збива” у људској природи. А опет, личност
је егзистенцијална категорија, облик или начин постојања људ-
ског бића који тек треба остварити, задобити. Оно што такође
на суштински начин карактерише личност јесте њена отвореност
за друго и друге, њен екстатички карактер, којим се она показу-
је као биће односа. Тај карактер ће, између осталих, са основа фи-
лозофског и теолошког искуства, изразити и грчки мислилац
Христо Јанарас ријечима: “Личност је, у принципу, јединствена:
као пред-свјесна могућност ‘бити наспрам’ бића, као јединствена
егзистенцијална претпоставка пројаве логоса Бића, али и у сво-
јој екстатичкој особености у односу према општим својствима