Егзистенција у свјетлу самоитности

личности, идентитета и достојанства човјека. Њих разумијевамо
не само као идеје и појмове ума који имају своје значење и спознајну
или практичну функцију у људском битисању, већ и као збиљске
одлике људског битка и савршене начине испољавања самобит-
ности као такве. Јер, како год о духу и личности постоје бројна и
често међусобно супротстављена тумачења њихове природе, ка-
рактера, начина испољавања и остварења, они ипак представљају
основе човјекове самобитности и самобитности као такве, која је
врхунац у људској самобитности. Не можемо се, и кад би хтјели,
ослободити у филозофији и мудросном искуству владајуће мисли
да је човјек духовно, односно умно биће, да је то духовно начело у
њему не само оживљујући и обликотворни принцип, већ и само-
својно начело и енергија којим он битише у свијету као човјек и ко-
јем захваљује своју људску изузетност и јединственост. Посебно
је то случај тамо гдје то духовно начело у човјеку спрежемо са иде-
јом о његовом личном битку. Такво повезивање, којем ћу ја овдје
прибјећи, омогућује разумијевање проблема идентитета и досто-
јанства човјека. Истовремено оно произлази из природе саме
ствари која посвједочује суштинску повезаност битка духа и бит-
ка људске личности. Сходно томе, ако човјек јесте човјек само за-
хваљујући духу и личном начину пребивања у свијету, онда ни
разликовања између супстанцијалног и несупстанцијалног схва-
тања духа и личности не представљају сметњу за ту тезу. Свака-
ко неће бити исправно када савремени филозоф Макс Шелер,
коме захваљујемо, између осталог, за сјајне и проницљиве анали-
зе битка духа и личности и њихових међусобних веза и односа,
тврди да дух нема изворно никакве властите енергије, него се
служи од живота позајмљеном енергијом. Обрнемо ли ствар
другачије, доћи ћемо до саморазумљиве тезе да је управо дух тај
који оживљује и да захваљујући изворно његовој енергији и ми
пребивамо као жива и људска бића. На један дубок начин, који
би изискивао далекосежна испитивања и доказивања, такву тезу
поткрепљују не само идеја духа, већ и идеје логоса бића у форми
суштинотворних узрока и енергија, али и у њиховим ипостасним
(личносним) карактерима, како се воле изразити теолози. Јер,
сам појам духа својим значењем обухвата цио распон човјековог
живота, искуства и пребивања у свијету, цио распон човјекових