Егзистенција у свјетлу самоитности

Па ипак, упркос свој релативности и условљености створе-ног
свијета, природе и људског битка, кад се посматрају у односу на
свесавршеног и једино самобитног Бога, и теолошка мисао доз-
вољава мисао о самобитности човјека, па чак и нижих условљених
система. Она нас, додуше, сили на разликовање у појму самобит-
ности, уколико се он мисли из перспективе самобитности Божје,
али се у оквирима природног и људског искуства, размишљања и
битисања самобитност појављује као легитимна идеја и категорија
мишљења. Добро знамо да самобитност и за свјетовно искуство
и мишљење попут нашег људског представља безусловни захтјев
самосвјесног и слободног човјека, захтјев који озрачује његово
цјелокупно индивидуално и национално постојање, чинећи по-
задински квалитет и невидљиву потребу хуманог бића, на сродан
и сличан начин као што је то случај са феноменом достојанства.
Како бисмо учинили ствари јаснијим и одговорили на питање о
темељима самобитности, позабавићемо се и тим проблемом.

Метафизичке основе и облици испољавања самобитности
Говорећи о метафизичким основама и облицима испољавања са-
мобитности, назначићу кратко како по том питању ствари изгле-
дају из теолошке перспективе, без исцрпнијег појмовног испити-
вања значења и разлика између појединих појмова. Разлике изме-
ђу теолошког и филозофског приступа, њихових појмова и миса-
оних стратегија оставићемо по страни. Кад је ријеч о значењу и
разумијевању значења појма самобитности, онда разлика између
чисто филозофског и теолошког приступа самој ствари не почива
толико у сагледавању његових особености и идентификовању
његовог значењског поља, колико у оцјени примјењивости овога
појма на стварност саму и његових узрока. Јер, кад испитујемо
метафизичке основе неког појма или ентитета, као што је то
случај са самобитношћу, тада се нужно мијешају онтички и он-
толошки план ствари, ред смисла и значења и ред битка, поредак
размишљања и поредак збивања. Само питање грана се у више
смјерова – у смјеру питања о поријеклу саме идеје или појма, у
смјеру питања о значењу и природи тог појма, али и у смјеру
питања о поријеклу и узроку не само идеје и појма самобитно-
сти, већ збиљске самобитности као такве. Оно садржи у себи и
питање о могућности постојања неког самобитног бића, као што
је, рецимо, човјек, његовом начину постојања и испољавања, те
његовом метафизичком, односно физичком основу. Установи-
ли смо да теолошка мисао држи да је Бог у пуном смислу ријечи
самобитно биће које постоји по себи независно и изнад сваке
условљености на безуслован начин. Она, међутим, држи да је и као
такав Бог као творац свијета и бића, природе и човјека у вези са
створеним свијетом посредством своје божанске воље и енергија.
Како чињеница стварања свијета и човјека из ничега, тако и
Божије промишљање свијета и брига о њему ипак остављају про-
стор за тезу да самобитност није само својство Божијег бића, већ
и човјека и створених ствари. На који начин? Тако што је Бог ства-