Егзистенција у свјетлу самоитности

идеја није при руци, при свијести и памети, као ни достојанство.
Њоме не оперишемо стално у свјесном стању и мисаоним актив-
ностима, већ она долази из дубинских и позадинских сфера ду-
ховног живота и искуства. Ипак је се присјетимо и искусимо ње-
но значење онда када се као личности, самосвјесна бића и народи
суочимо са тегобама и изазовима живота и повијесног постојања,
који ометају наше самоостварење, смисленост и пуноћу живље-
ња. У судару са угрожавајућим и непријатељским ентитетима и
силама, који доводе у питање наше људско постојање и истински
хумане могућности, озрачују нас идеје самобитности и достојан-
ства указујући на виши смисао, квалитете и вриједности људског
битисања у свијету. Тада, у тим крајњим животним ситуацијама,
које љуште наше људско искуство, свијест и цјелокупно постојање,
избија у први план важност идеје самобитности и самобитности
као такве. Због њеног особеног карактера легитимно је запита-
ти се: Како о самобитности уопште може бити питано? Да би
одговорили на ово питање, прво ћемо се позабавити анализом
значења појма самобитности.

Поље значења
Ако пажљивије размислимо и позабавимо се анализом значења
појма самобитности, брзо ћемо увидјети његов необични и не-
стандардни карактер. Тај карактер чини га јединственим појмом,
који својим значењем просијеца у неку руку цјелину човјековог
искуственог и мисаоног свијета. Као да је, на загонетан начин,
укоријењен у самој дубинској структури универзума и људског
битка. Из те укоријењености и распростртости произлази и ње-
гова особеност, која одређује и начин анализе његовог значења.
Стога ћемо самобитност третирати и као појам и категорију миш-
љења и као егзистенцијал, као идеју ума и проблем мишљења и
као енергију која озрачује људско постојање у свијету. Ставимо
ли је под лупу везе са сродним појмовима и у комплетан иску-
ствени и мисаони контекст, лако ћемо уочити значењско богат-
ство појма самобитности. Такав приступ и аналитички поступак
омогућује солидно разумијевање његовог основног и посредног
значења. Исто тако, он омогућује да сагледамо и бар хипотетички
расвијетлимо темеље самобитности, сродности и везу са другим
проблемима мишљења и филозофије, те његову улогу у људском
битисању. Све анализе упућују на то да самобитност треба трети-
рати као динамичку и животно важну категорију искуства и ума,
посебно уколико имамо у виду питање о битку човјека, његовом
позвању, смислу и сврхама његовог постојања у свијету. Идеја са-
мобитности, изгледа, омогућује да у њеном свјетлу сагледамо и
протумачимо смисао и сврху човјекове егзистенције као такве.
Наравно, све то под претпоставком да у мрежу њеног значења ух-
ватимо атрибуте и релате које ћу ја навести.
Тако самобитност, по мом разумијевању, именује и прозива
одлике и карактере битка као што су: 1. самониклост, 2. самоодре-
ђење, 3. изворност, 4. природност, 5. слобода или аутономност,