Егзистенција у свјетлу самоитности

по страни од обухватнијих и темељнијих филозофских истраж-
ивања. Ако је Хајдегеров битак заборављен, као што он тврди, а
ми мнимо да га разумијемо, онда проблем самобитности није у
филозофији честито ни откривен. Није ни препознат, ни легити-
мисан као важан, а камоли као суштински проблем. Дијелом је
то можда зато што се он ту и тамо повезује са другим проблеми-
ма и појмовима, или замјењује са њима, ипак стално остајући
замагљен и непрепознат. Свакако и стога што филозофија и фи-
лозофско мишљење обилују бројним носећим појмовима и про-
блемима, у чијој оштрој конкуренцији, подупртој повијесним
наслеђем и навикнутим начином размишљања и опхођења са
стварима, није ни лако неком проблему да исплива на свјетлост
дана и уђе у први план истраживачких интереса. Таквом стату-
су проблема самобитности, дакако, доприноси и чињиница да
је он унеколико присутан у равни животне праксе, свакодневног
искуства и језичког општења, у којима се њиме именују интег-
рацијско-глобализацијским и технолошким процесима наше циви-
лизације угрожени квалитети људског битисања, посебно квали-
тети националних традиција и култура. Због тих угрожавајућих
утицаја све чешће се с разлогом говори о смрти националних је-
зика, распадању националних држава и њиховог суверенитета,
пропадању националних традиција и култура и вриједности, ата-
ку на националну самобитност, идентитет и интегритет народа и
сл. Крајња озбиљност тих и таквих дешавања, коју ни филозоф-
ска мисао не може више да игнорише, а живом човјеку је свагда
било стало до тих видова и квалитета људског постојања, покре-
нули су са мртве тачке размишљања о проблему самобитности у
окриљу филозофије и осталих хуманистичких наука.
Тиме је, међутим, за филозофску рефлексију начињен само
први корак. Сам за себе он није довољан. Не обезбјеђује ни одго-
варајући приступ, ни полазиште, нити јасну идеју о начину трет-
мана проблема самобитности. За то се тек морамо мисаоним ра-
дом изборити. Јер, у свакодневном животу, искуству и језичком
општењу можемо да се користимо и непрецизним и недореченим
изразима, а да се ипак у бити добро разумијемо. Тако не стоји
ствар у филозофији и научном сазнању, које настоји да опери-
ше прецизно и јасно дефинисаним појмовима и језиком. Сам
појам самобитности као такав је деликатан. Чини се да никако не
спада у исту групу са навикутим и саморазумљивим појмовима
истине, добра, љепоте, Бога, човјека, духа и сличним. Сваки од
ових појмова својим значењским садржајем и обимом некако је
приступачнији, конкретнији и јаснији од појма самобитности.
Чак и кад је реч о појму Бога, зависно од тога како му приступимо,
можемо да помишљамо на више ствари: идеју савршеног, појам
као конструкцију ума, искуство узвишеног, проблем мишљења,
или, рецимо, ентитет. Тако не стоји ствар са појмом самобитно-
сти. Њиме не мислимо на никакво биће, никакав ентитет, ништа
конкретно и опипљиво, блиско просјечној свијести и здравора-
зумском размишљању. Самобитност нам ни као представа или