Егзистенција у свјетлу самоитности

6. истовјетност или идентитет, 7. самосвојност, 8. особеност,
9. својственост, 10. властитост, 11. јединственост и уникатност,
12. незамјенљивост, 13. животност, 14. суштаственост, 15. супс-
танцијалност, 16. индивидуалност, 17. самостојност, 18. самоу-
темељеност, 19. вриједност, 20. конкретност, 21. интегритет, 22.
обликотворност или формативност, 23. субјектност, 24. урође-
ност, 25. смисленост и логосност, 26. сврсисходност, 27. личнос-
ност, 28. саморазвојност, 29. истинитост, 30. сопственост, 31. само-
постојање и сл. Отуда се у одређеном смислу може рећи да је са-
мобитан онај који је самоникао, који је самоодређујући и слобо-
дан, самосвијетлећи, самообјављујући, који је изворан и природан,
урођен, суштаствен, самосвојан, истовјетан са собом, јединствен
и незамјењив, самоутемељен и самопостављен, конкретно бивс-
твујући, збиљски бивствујући, субјектан, животан, самооблику-
јући, самообразујући, самостваралачки и сл. Самобитни могу би-
ти народи, језици, који опет са своје стране потврђују и утврђују
самобитност, личности. Изворна и оригинална може бити фило-
зофија, умјетничко дјело, књижевно остварење, слободни могу би-
ти људи итд. Овако широко постављено значење појма самобит-
ности, које овдје има карактер огледања и мисаоног нацрта, от-
крива не само његово значењско богатство и сродност са бројним
другим појмовима, већ и његову дубоку укоријењеност у природ-
ни и људски ред ствари, подручје људског искуства, мишљења и
битисања. И, као крајње сажето указивање, оно упућује на ми-
сао о сложеним и бројним релацијама појма самобитности и ње-
говим значењским импликацијама. Оно чини видљивим да се са-
мобитност својим различитим језичким облицима и начинима
испољавања односи на скоро сва поља човјековог искуства ствар-
ности, на његово мишљење и стварност саму. У облику конзистен-
тности и идентитета функционише као принцип мишљења и ло-
гичког расуђивања, у облику изворности појављује се као квали-
тет искуства, у облику јединствености и непоновљивости чини
квалитет личности, у облику идентитета и интегритета, рецимо,
представља аксиолошку и етичку категорију и захтјев.
Разумљиво је да разумијевање и постављање проблема само-
битности на овакав начин укључује бројна питања и недоумице,
додатна развијања и објашњења. Оно омогућује и различите, више
или мање основане, приговоре у погледу самог приступа проблему
и истраживачког поступка. За примарни задатак овог испитивања,
међутим, неопходно је отворити два питања и пружити одговоре
на њих. На првом мјесту поставља се питање да ли се горе наведе-
но артикулисање значења и значењског поља појма самобитности
може линеарно односити на све сегменте значења, све ентитете, и
примјењивати у свим подручјима могућег искуства овог појма? Пре-
цизније речено, питање је да ли је појам самобитности једнако при-
мјењив на све равни искуства и битка, на Бога и човјека, рецимо,
или је нужно увести разликовања у његовом значењу. На другом
мјесту отвара се питање темеља самобитности и његових начина
испољавања. Како стоје ствари по том питању?