Егзистенција у свјетлу самоитности

сти тешко ју је и дефинисати. Истовремено, опет из истих раз-
лога, мисао о достојанству показује се као утемељујућа за мисли
о људским правима, па тиме и за заснивање теорије људских пра-
ва. У том смислу Шпеман ће рећи: “Сам појам човјековог досто-
јанства је, слично као и појам слободе, један трансцендентални
појам. Он не карактерише примарно неко специфично људско
право, него садржи основе за тако нешто као што су ‘људска права’
уопште. То што се њиме именује изворније je од онога што се
карактерише људским правом”. Примјећујући још да постоје
различите врсте достојанства, као што су, рецимо, достојанство
краља, судије, учитеља, службеника, Шпеман ће увести и раз-
лике у степену достојанства и истаћи да она почива у разлици
моралног савршенства човјека. Достојанство човјека је нешто
тако недодирљиво и неусловљено, да се у строгом смислу ријечи
не може споља ни одузети неким атаком и угрожавањем човјека
од стране другога. Јер, од стране другога ми можемо бити поври-
јеђени, али властито достојанство губимо сами. Напротив, онај
који повређује другога, сам губи људско достојанство ако не пош-
тује достојанство, лични интегритет и права другога човјека.
Шпеман ће закључити да човјек посједује достојанство зато што
је самобитно биће и као морална личност “репрезентација ап-
солута”. Из тога слиједи двоје: прво, достојанство као такво је
недјељиво и, друго, ниједан човјек у свом земаљском постојању
није сасвим без достојанства.

Људско позвање и равни пројављивања самобитности
Досадашње излагање назначило је на који начин и у којој мјери
је самобитност сложен и значењски богат појам. Такође је ука-
зало на дубоке основе самобитности и везу са пољем људског
искуства и битисања. Одатле се изводи расуђивање о људском
позвању и равнима испољавања и пројављивања самобитности.
Појмом људског позвања именујем идеје о смислу и сврхама
људске егзистенције, о човјековом одређењу и призвању, његовом
назначењу као самобитног, умног и слободног бића. Оне саме
израстају из увида и искуства о особености људске природе,
човјековог начина битисања и мјеста и улоге у свијету. Ако се
тиме у расуђивање о самобитности уводи убјеђење о човјековом
поријеклу и есхатолошка перспектива у погледу смисла и сврхе
људског живота, онда се то дешава по наговору саме ствари. Она
жели да се испољи и буде препозната у свом збиљском значењу
и домашају. Зашто? Зато што је од суштинске важности, не само
за саморазумијевање човјека у његовом битку, већ и за његово
самоодређење и самоозбиљење у свјетовном процесу егзистирања.
Да то представља унутрашње и тајанствено пулсирање и изби-
јање саме људске егзистенције, која стреми остварењу својих, при-
роди и битку човјека инхерентних могућности, потврђују и пој-