Егзистенција у свјетлу самоитности

Покушаћу да одговорим на ове мисаоне недоумице у два ис-
траживачка корака. Наиме у првом случају, у којем је ријеч о
опсегу примјењивости и разликовањима у појму самобитности,
позваћу се на теолошко мишљење. Зашто? Управо зато што оно
представља разрађен облик расуђивања који нуди двије основне
могућности: могућност оспоравања шире примјењивости појма
самобитности на подручје људског битка,  искуства и дјеловања, те
на подручје природе, с једне стране, и могућност потпуне афи-
рмације концепта самобитности какав заступам у овом раду, с
друге стране. Чини ми се чак да теолошко мишљење у овом сег-
менту нуди могућност заснивања и развијања комплетне теорије
самобитности, па тиме и теорије свијета и људског битка, дакако
под претпоставком да се слободно и неспутано опходимо са пој-
мовима теологије и употребљавамо их сходно филозофском
расуђивању. У сваком случају, ово мишљење доприноси преци-
зирању значења и јаснијем схватању појма самобитности.
Теологија, наиме, самобитност сврстава у општа својства би-
ћа Божјег, поред неизмјењивости, вјечности, свудаприсутности,
духовности. Ту самобитност представља “својство Божје, по коме
је Бог потпуно самосталан бићем”, чини пуноћу живота и свих
савршенстава, па као такав “постоји од себе, собом и у себи, и за
своје постојање нема потребе ни у коме и ни у чему спољном.
Самосталан и независан бићем у апсолутном смислу ријечи Бог
посједује савршену пуноћу (…) бића не оскудијевајући ни у
чему. Свему што постоји Он даје постојање: стога је све зависно
од Њега, једино независног”. У том смислу Богу, као начелу,
узроку и почетку свега, као ствараоцу, припадају особине попут
беспочетности, нестворености, нерођености, бесмртности, бес-
коначности, невидљивости, неизмјењивости и сл. Пребивајући у
свом божанском бићу “у свесавршеној пуноћи самобитности
своје”, он је увијек “себи подобан и раван у свим својствима сво-
јим и у свем бићу свом”. Схваћен на овакав начин у теолошкој
визури као биће по себи, једино се Бог показује као безусловно
и апсолутно самобитно биће, док су свијет, природа и људско
постојање као такви условљени, релативни и просијецани зубом
времена и пропадљивости. Ту разлику теолошка мисао арти-
кулише сљедећим ријечима: “Бог се, дакле, као надсуштаствена
ипостасна егзистенција, не укључује у категорију егзистенције
коју ми познајемо или замишљамо, него је изнад ње. Јер све што
ми познајемо као егзистенцију има своју егзистенцију од неког
другог и зависи у његовој егзистенцији од условљених система.
То указује на релативност или слабост егзистенција. Онај који
постоји Сам од Себе слободан је од сваке релативности. Он није
укључен у условљени систем. Он нема никакав недостатак. Он
је егзистенција не само у највишем смислу, него и најстварнија
егзистенција”.