Егзистенција у свјетлу самоитности

вјека како као индивидуалног и личног, тако и као бића заједнице
и у хоризонталној и у вертикалној равни његовог постојања. Сто-
га се национални стил живота или облик постојања човјека, по мом
расуђивању, поред личног начина постојања, може сматрати леги-
тимним, изворним и основним обликом испољавања људскости.
Тај став потврђују и савремена антрополошка истраживања и ана-
лизе. Она бацају драгоцјено свјетло и на сам битак личности и
везу личности са свијетом културе и друштва, дакле једним ком-
плетним стилом и свијетом живота. Отуда је он истовремено и
један од основних модела испољавања и потврђивања самобит-
ности човјека.
За национални идентитет, а посебно за лични идентитет и
битак, везује се идеја достојанства човјека. Том идејом, по самом
свом појму деликатном и особеном, а једнако недовољно проми-
шљаном, као што је случај и са идејом самобитности, просијецано
је човјеково индивидуално и народно, лично и колективно по-
стојање дуж историјског процеса. Често као самоосјећање и до-
живљај самовриједности људског бића, а рјеђе као идеја само-
свјесног ума и проблем филозофске рефлексије, она је указивала
на јединствени значај и улогу људске личности и човјека као так-
вога у поретку постојања. Посебне импулсе и афирмацију задо-
била је у хришћанству и хришћанским поимањем ствари, првен-
ствено хришћанским схватањем природе људске личности и ње-
не сродности са Божјим бићем кроз акт стварања човјека по лику
и подобију Божијем. Из јединствених потенцијала личности, која
посједује разумну душу и духовну везу са оностраним, са Богом,
којом превазилази властиту биолошку и психиолошку реалност,
израсла је идеја о апсолутној вриједности човјека и његовом нео-
туђивом достојанству. Тим прије што је личност као боголика и
слободна личност обдарена постојањем независним од других
бића исте природе, што је јединствена као носилац логоса људске
природе, па као самобитно биће има способност да свјесно и сло-
бодно управи своје битисање према одређеним вриједностима и
циљевима. За ово поимање ствари, достојанство и особена ври-
једност човјека произлазе из бића људске личности. Томе у
прилог могу се навести бројни разлози. “То су: 1) њен изрази-то
јединствени карактер, што је чини незамјенљивом и непонов-
љивом, те би њен одлазак са овог свијета био ненадокнадив и,
када би престала да постоји, њено мјесто не би могао нико други
да заузме; 2) њена суштинска самосвојност, у смислу да посједује
независно постојање и дар слободе избора; 3) њена трансцен-
дентност, коју јој пружа њена духовна димензија, с једне стране,
у односу на бића која припадају другим врстама, а са друге, у
односу на условљеност и детерминизам саме природе; 4) њена
отвореност ка божанском бескрају и способност да се благодаћу
уздигне у један натприродни начин постојања; 5) јединствен ду-