Егзистенција у свјетлу самоитности

но у току цијелог живота остаје са собом идентично. Занимљиво
је да је ово осјећање идентитета утолико постојаније уколико
човјек доживљава чешће и интензивније унутрашње и спољашње
промјене. Као да су ове промјене услов стабилности овог осјећања.
Упоредо са доживљавањем ове сталности, непромјењљивости, чо-
вјек би скоро рекао вјечности трајања овог језгра у личности, и
свијет са свим својим промјенама, брзим или споријим, такође се
доживљава као нешто у основи идентично себи”.
О овом чуду идентитета личности, те његовој различитости
од “идентитета сопствености“, Бојанин ће рећи сљедеће: “Иден-
титет је градивни елемент или супстрат личности сваког људског
бића, градећи њене видове оспољења и вољног испољавања у
заједници. Особа се препознаје по томе што јесте, што постоји и
одређена је идентитетом сопствености, док је личност одређена
и свим оним другим идентитетима што се заснивају на квалите-
ту односа неке особе са окружењем, испољавајући естетичност,
етичност и креативност успостављених и успостављаних одно-
са у равни Ја – свијет. Идентитет човјека као бића свјесне, упоје-
диначене егзистенције, доживљава се и препознаје континуи-
тетом времена у оквиру кога се примају дражи што их опажа и
континуитетом простора тијела у виду цјелине тијела у које се ти
опажаји сливају”.
Дакако, идентитет није само одлика личног битка и категорија
мисли која се примјењује на анализу природе и манифестација
личности. Сам Бојанин је у своме дјелу развио теорију о постојању
различитих идентитета као што су завичајни, породични, расни,
вјерски, социјални, национални и други. За разумијевање тезе о
самобитности људског битка и егзистенције, посебно у овом слу-
чају, значајни су национални идентитет и самобитност. С обзи-
ром на сложеност и богатство тога идентитета, мишљења сам да
он, поред личног, представља окосницу и један од основних
облика или начина испољавања људскости, људског битисања
у свијету уопште. Како ми као појединци и личности живимо у
заједници, било хоризонталној са другим људима и личностима,
било вертикалној са Богом, то се и као личности озбиљујемо и
можемо озбиљити једино као бића заједнице. Национални иден-
титет обухвата заједништво поријекла (можда не увијек) и етнич-
ке припадности, језика, вјере, етоса, начина живота, традиције и
културе, духовности, вриједносних погледа и схватања живота,
осјећајних привржености, који карактеришу битисање једног на-
рода. По свему национални идентитет, уколико је довршен и ком-
плетан, како год представљао динамичку категорију и био изло-
жен повијесним мијенама и преображајима, на себи својствен на-
чин уцјеловљује и обликује тоталитет човјековог искуства и раз-
мишљања, представљајући један комплетан свијет живота. Као
такав, он чини довољан оквир за самоостварење и узрастање чо-