Егзистенција у свјетлу самоитности

суштине, личност је несравњено јединствена – од личности ‘ни-
шта није јединственије’ (…) Јединство личности представља
стварну претпоставку предсвјесне усмјерености и екстатичке осо-
бености, егзистенцијално неопходан и могућ услов јединственог,
несличног и непоновљивог карактера личносног односа: стварну
претпоставку приближавања начину постојања уопште”.

Претходним цитатом, у којем се помиње јединство личности,
приближили смо се проблему идентитета. Тај појам узет сам по
себи означава истовјетност, једнакост са самим собом, заокру-
женост и унутрашњу конзистентност једног облика постојања,
можда мисаоног система или умјетничког остварења. Он такође
подразумијева и континуитет нечега, његову препознатљивост и
особеност, на основу којих се нешто разликује од нечега другога,
тако да идентитет указује и на индивидуалност и јединственост.
Кад је ријеч конкретно о идентитету човјека, а не само, рецимо,
идентитету свјесног или самосвјесног живота, или апстрактном
јединству самосвијести, онда појам идентитета има прилично јас-
но значење. То значење на пољу разумијевања идентитета људске
личности омогућује нам да говоримо о идентитету језика, народа,
културе и сл. У свим промјенама, преображајима доживљајног и
свјесног живота, ходу временског тока, органском развоју људског
бића, бујици животних токова и искустава, присутно је нешто
стабилно и трајно што као непрекинута нит интегрише разноврс-
ност испољавања тог живота у једну квалитативно схваћену цје-
локупност. Ту нит, која подразумијева континуитет у протоку
времена, субјективних доживљавања и објективних догађања у
свијету око нас, можемо назвати идентитетом. Кант би можда
рекао, у одговарајућем мисаоном контексту, да је то трансценден-
тално јединство аперцепције, ја које може да прати све моје пред-
ставе. Па ипак, идентитет људске личности не тиче се само актив-
ности самосвијести и виших сфера личности, већ цјелокупног
људског бића.
Да то илуструјем послужићу се искуством и размишљањима
двојице наших истакнутих научника и мислилаца, по струци пси-
хијатара, Владете Јеротића и Светомира Бојанина. Сваки из свог
угла и на свој начин изговориће о идентитету личности ствари
које су мјеродавне за сврхе овога рада и теза које у њему покуша-
вам поставити и бранити. Тако ће Јеротић о идентитету личности
изрећи сљедеће реченице: “Иако се субјективан садржај нашег
доживљавања стално мијења, неко језгро наше личности које се
тешко може описати, остаје увијек исто и поред свих промјена ко-
јима смо споља изложени или које сами стварамо. Ово језгро на-
ше личности, коме су људи од памтивијека давали разна имена,
пружа нам чудну сигурност и извјесност да наше Ја, или субјект,
у широкој лепези осјећања, опажања, слика и дјелања, практич-