Егзистенција у свјетлу самоитности

ралачким подухватом даровао човјеку и створењима, у крајњем
цијелој творевини, битије и способност постојања, живот и биће.
Како је он сам самобитан и његова својства самобитна, он је мо-
гао да и човјеку пружи могућност “да стекне ово својство самобит-
ности за себе и за своја дјела”. То потврђује и сљедећи став теоло-
гије: “Само је наше биће у извјесном смислу самобитно или апсо-
лутно, јер једино оно одлучује о својим радњама; које имају ефек-
та у њему и у спољној стварности”.
Идеје “логоса бића” и “супстанцијалних актера” омогућују нам
да разумијемо и појаснимо како је самобитност могућа и као
одлика створења и човјека самог. Посебно, видјећемо то касније,
појмови духа и личности бацају драгоцјено свјетло на значење пој-
ма самобитности. Наиме, по хришћанском богословском схвата-
њу, које додуше истиче тајанственост стваралачког подухвата, ст-
варање из ништавила представљало је не само “формирање јед-
не стварности или давање одређеног квалитета, већ произвођење
саме суштине створених бића”. Као саздавање стварање је имено-
вало “стваралачком енергијом божанске воље остварено појављи-
вање суштине ствари из ништавила, односно формирање облич-
ја бића и његово трајно очување и развијање”. Формирање и
саздавање свега, па и човјека, обављено је посредством логоса би-
ћа и кроз њих, као суштинотворних енергија и чинилаца умст-
веног свијета. Захваљујући њима творевини и човјеку од Бога је
посредовано биће, битије и способност за живот, способност по-
знања и доброг битија, као власности и спремности за усаврша-
вање, заједничарење са Богом и обожење. “Стварањем свијета
Бог је утиснуо у твар логосе кроз које су створена бића и кроз ко-
је се одвија њихово постојање у времену и простору”. Ти и тако
схваћени логоси бића истовремено су и облици испољавања само-
битности бића и човјека посебно. Они такође представљају мета-
физичке и, прецизније речено, онтичко-онтолошке темеље само-
битности као такве у цијелом пребогатом спектру значења ове ри-
јечи. Они ће чинити подлогу и за слободно и креативно битиса-
ње човјека као личности, за његов активни и стваралачки поду-
хват, способност усавршавања, јединствену вриједност и неоту-
ђиво достојанство његово, енергију за заједничарење са Богом и
озбиљење људског позвања, смисла и сврха људског живота. Раз-
лог томе почива у чињеници да Божији стваралачки подухват ни-
је осујетио збиљску слободу и могућности словесних бића. Сам
човјек је створен по лику и подобију Божијем. Наш теолог Здрав-
ко Пено поткрепиће то ријечима: “Иако настају као израз Божи-
јих логоса у стварању, створења не постоје као логоси, него по-
стоје ‘по себи’, пошто је почетак свијета почетак једне потпуно но-
ве реалности, настале актом стварања. Свијет постоји ‘по себи’ од
оног момента када Бог остварује Своје предзнање, када приводи