Код поштеног адвоката

“Bloody foreigners” /“Проклети странци”/, мислили су, вероват-
но, многи гости бара Код поштеног адвоката. “Вероватно зато
што Енглези немају разумевања за револуционарне тенденције
других народа па ни континената”, мислили су Еди и Зак. Или,
“зато што им је смисао за хумор нешто закржљао”, волео је да то
пакосно прокоментарише Барт.
Еди се први појави на семафору испред Адвоката. Барт га је
угледао како мирно стоји, осврће се лево и десно и чека на зелено
светло. Као и обично, носио је две велике црне торбе у руци.
Биле су то бисаге са бицикла у којима је носио пола своје имо-
вине укључујући и резервне црне, лаковане ципеле, обавезних
неколико кравата, пумпу за гуме за бицикл, велику батеријску
лампу, кишни мантил, нешто суве хране, флашу воде и неколи-
ко швајцарских ножева. “Злу не требало”, говорио је.
Семафор је најзад показао зелено и Еди је прешао преко
улице све се гегајући под теретом бисага. Затим је раменом
гурнуо врата и ушао код Адвоката.
– Guten аbend, Herr Che – рече уз благ наклон главе.
– Guten аbend, Herr Leo – узврати Барт подижући криглу са
стола у знак поздрава.
Господин Лав спусти своје бисаге на под поред стола, скиде
капут, сако и кравату готово једним јединим енергичним по-
тезом, као да скида оклоп, подеси рукама висину струка панта-
лона и рече:
– Шта је било, “старопрамен”?
– Да, хвала – рече Барт па испи своју прву криглу пива.
Еди се одгегао до шанка, проћаскао са Анджејом па донео
два пива и две кесице чипса:
– За предјело – рекао је спуштајући зеленожуте кесе на сто –
са укусом сирћета и лука!
– Изванредно – сложио се Барт – мој омиљени укус. Ништа
без старе, добре, традиционалне енглеске кухиње!
– Живели! – рече Еди, подиже чашу и зари нос у дебелу на-
слагу беле пивеске пене.
Питао је онда Барта шта то чита, па кад му је овај одгово-
рио, ускликну:
– Мој чланак? Каква неочекивана и неописива част!
Барт је онда хтео да сазна пуно тога из прве руке. Те какав
је стварно тај Њу Орлеанс, те како су их тамо примили, њих
странце, те музика, те џез, те блуз, те клопа, те Бурбон стрит, те
Француска четврт, те Марди Гра и уличне феште, те… и тако
даље и тако шире.
Хтео је да му Еди исприча какав је стварно тај град јер некако
није био склон да Заку верује у потпуности. Прво, зато што је Зак
родом из самог Њу Орлеанса, а потом зато што је Зак волео да
мало улепшава, како је и сам говорио, приче, пределе које је виђао,
као и јела која је пробао, пића која је пио и жене које је сретао.
– Знаш – рекао му је Еди – кад смо се Ема и ја тамо појавили,