Код поштеног адвоката

– Извините, случајно сам чуо део вашег врло занимљивог раз-
говора – рече поново стављајући шаке на колена и премештајући
тежину тела напред.
– А који део сте чули? – није могао а да не пита Барт.
– Па ово о демократији, светској влади, тероризму и тако то…
– рече незнанац гледајући у Зака и Едија који су седели окренути
лицем. – То су све сјајне идеје, али је суштина ствари да се про-
блеми морају решавати на терену, знате!
– Како то мислите, на терену? – био је набржи Еди.
– Ја радим у болници на Тависток скверу, у Лондону – рече
човек, али га Барт прекиде пошто му се никако није свиђало да
неко седи иза и изнад њега:
– А шта радите у тој болници?
– Ја сам начелник болнице… – покуша да настави човек.
– А за колико запослених сте одговорни? – настави Барт да
га прекида јер му се није свиђало ни то што их је незнанац при-
слушкивао, а ни то што је изгледао превише неугледно за начел-
ника било какве болнице.
– Око петсто, мислим – одговори незнанац све гледајући у
Едија и Зака. Барту се чинило да га намерно игнорише зато што
се лажно представља и има нешто да крије. Није му био симпа-
тичан, никако!
– Дакле – успе да ипак некако настави начелник болнице на
Тависток скверу у Лондону – ја сам седмог јула био у болници,
био сам на трећем спрату када је пукло!
На ове речи је и Барт сео чвршће на столицу, окренуо главу
ка говорнику и почео пажљиво да слуша.
– Стрчали смо сви доле, срећа је била у свој тој несрећи што
се догодило испред саме болнице – говорио је смиреним гласом
незнанац. – Стрчали смо доле, аутобус је био распорен као ли-
менка, као да је неко конзерву сардина отворио немарно, на
брзину, тупим, превеликим отварачем. Делови црвеног лима
аутобуса, одећа и ствари путника су били разбацани по целом
тргу, било је крвавих трагова по фасади болнице, било је делова
људских тела по дрвећу и тај гадни смрад експлозије. Ја имам ис-
куства са експлозијама и експлозивима, био сам у војсци. Десет
година сам служио у Северној Ирској, Белфасту и Лондондерију,
нагледао сам се насиља и смрти – исприча незнанац па се окрете
у столици ка шанку и рече показујући на чашу:
– Анджеј, дај ми још једно!
Онда је наставио:
– Скупљали смо ту људе по плочнику, вадили из аутобуса све што
се креће и уносили у болницу. Била је то кланица, тринаест људи је
погинуло само ту, у том аутобусу, а преко тридесет је и рањено.
Анджеј је тада донео пиво и ставио га на сто испред Барта.
Незнанац га је прихватио и поново сео на високу столицу.
– Релативно је лако реконструисати положај људи у тренут-
ку експлозије. Од терористе не остаје ништа, њему само глава
излети са рамена, као запушач од шампањца. Све што треба ура-