Код поштеног адвоката

На то Барт пожури да искапи своје пиво.
Зак се онда, сав задовољан, завали у наслон столице, отпи
гутљај па поче из епског регистра:
– Сасвим тачно, комрадс – потврди он. – Властела су тада
били све сами Нормани, Французи, то јест, који нит’ су говори-
ли нит’ су хтели да говоре језик обичног народа, Саксонаца, то
јест Енглеза!
Барт га је слушао са пажњом, па онда рече:
– Па да, био сам у Бери Сеинт Едмундсу пре неколико
недеља. У центру града има манастир који је био разрушен у
побуни локалних сељака. Сада је ту парк, али су остали неки
од носећих зидова старог, некада очигледно велелепног здања
цркве. На једном од тих зидова који као стуб стоји на пољани,
има спомен-плоча у знак сећања на дан када је уручена Magna
Carta Libertatum, прва повеља људских права, устав, што бисмо
ми данас рекли.
Барт ту застаде, погледа у своје саговорнике па онда настави:
– Најзанимљивији моменат је, за мене бар, био тај што је на
тој спомен-плочи био списак веледостојника, барона којима је
Џон Беземљаш дао задатак да надгледају спровођење закона.
Кад оно, гле чуда, има ту шта да се види!
Направи ту Барт још једну драмску паузу, да осмотри
реакцију својих саговорника, па настави:
– Има двадесет пет барона на том списку. Двадесет пет их има и
све сама француска имена, све сами Нормани, властела, освајачи,
новембра 1214. године! – ускликну Барт са одушевљењем, као да
је победио у некој спортској дисциплини.
– Занимљиво – рече Еди, загледан у Барта, и као тражећи
неку скривену поруку у читавој причи.
– Да – сложи се и Зак који је био написао и неколико књига о
историји енглеског језика и који је ипак, можда само за нијансу
додуше, више волео да он прича, а да други слушају, нешто као
професионална деформација, можда.
– Управо тако – закључи Барт и сасу последњи гутљај
пива у грло.
Еди је седео непомичан, држао је чашу пива испред себе, у
руци, и окретао је, замишљен, онда се окрете да провери агре-
гатно стање госпође за суседним столом. Седела је непомична,
заваљена у наслон столице. “Чак и превише непомично”, за-
брину се Еди па се загледа у кошуљу госпође да види да ли се
помера. Померала се, полако и незнатно, али се ипак померала,
горе-доле и Едију је лакнуло.
Зак онда настави где су били малочас стали:
– Да, комрадс, управо тако, Seid bereit!
– Immer bereit – узврати Еди.
– На здаровље, таваришчи – рече Барт и подиже празну чашу.
Зак онда потапша Едија по рамену па настави:
– Дакле, шта нам језик говори о средњовековној Енглеској,
под Норманима?