Код поштеног адвоката

дити је то да се негде ту, на двадесетак метара од експлозије, нађе
глава. То вам је самоубица, терориста са руксаком експлозива на
леђима. Први круг око њега, сви су погођени ударом и разнети су
на ситне комаде, њих је тешко идентификовати. Наредни појас
око терористе, експлозија је разнела удове и главе који су откину-
ти од тела. Потом је појас где је људима просто кожа стргнута са
тела. Експлозија огули кожу са тела. Онда су они који су погоже-
ни ударом тако да остану без ваздуха, плућа су под страховитим
ударом и притиском и они се практично угуше.
Отпио је гутљај пива. Изгледао је самоуверено и задовољно
док је ово причао:
– Неке нисмо могли да спасемо јер им је експлозија откинула
руке и ноге. Крварили су страховито јер су то чисте ране, као да
су хируршким путем направљене, крв липти, не престаје. Једна
девојка нам је умрла на рукама, ту пред болницом. Ништа нисмо
могли да урадимо, једноставно је искрварила, превише брзо, ту
пред болницом!
Еди, Зак и Барт су пажљиво слушали незнанчеву причу. Еди
је већ палио цигарете, једну за другом. Зак је пио пиво и нетре-
мице посматрао човека. Барт, који испочетка није знао да ли да
га уопште слуша, сада није могао а да не буде импресиониран
и да не замишља како глава терористе излеће са рамена као за-
пушач шампањца.
– Ти су људи спремни да умру како би нанели што веће ци-
вилне жртве. У овом случају, жртве су људи свих вера и раса. У
Лондону се говори око три стотине језика. Ти људи морају бити
заустављени! – наставио је начелник.
– Да – сложио се ту Барт па наставио – али треба прво от-
клонити узроке њихове диспозиције да жртвују своје животе за
неку ствар, па таман то био и Џихад!
– Мислим да се не треба превише бавити њима, није то наш
посао – узврати начелник.
– Па не ради се о послу, ради се о цивилизацији – настави
Барт. – Ови су људи доведени до очајања, до ивице егзистенције.
Ја их не оправдавам, то и није могуће јер је њихов метод мени
одвратан, али их разумем!
– Разумети их значи оправдавати њихове поступке, то значи
поставити их на пиједестал жртве, мученика, што они управо
и хоће, то значи чинити им услугу и дозволити им да победе у
овом прљавом рату! – рече начелник болнице.
– Можда, али се тим људима не може негирати и одузети
спремност да дају сопствени живот за идеју, религију или за свој
народ, за разлику од НАТО пилота, професионалаца, плаћеника
који бомбардују школе, путеве, возове и болнице са безбедне
удаљености и управо тим чином изазивају овакав грозан од-
говор тих људи који осим живота више ништа и немају! Ту би
се могло озбиљно поставити питање храбрости једних и нехра-
брости других, да не употребим тежу реч.