Код поштеног адвоката

у чувеном клубу Tipetinas, људи су се скупили око нас, све сами
музичари, тамо су сви музичари. Били су љубазни и питали су
одакле смо, хтели су да знају да ли смо ми баш из Африке. Да,
ми смо из Африке, рекли смо. Онда је Рејмонд Ендрјуз, чувени
трубач чије сам плоче ја имао у Дрездену, рекао да је врло по-
частвован што има прилику да сретне један прави, поносни аф-
рички драгуљ.
“I can see” /“Сад видим”/, знао је напамет Еди речи чувеног
музичара, “that Africa is not only famine and poverty. I can see now
that we come from a long line of princes and princesses!” /“да Африка
није само глад и беда. Сад се јасно види да смо ми све сами по-
томци принчева и принцеза.!”/.
– Онда смо једно вече Тунџи, мој ментор у граду, и ја возили
Француском четврти – причао је – када на улици видимо лежи
човек мртав пијан! Тунџи заустави кола, изађемо, убацимо га
на задње седиште и одвеземо код некога кући, спакујемо га у
кревет. Ја се све чудим и на крају питам Тунџија ко је тај човек.
Он ми каже да га ни он не познаје, али да зна његову музику,
па ме одвезе до једне продавнице плоча. Уђемо ту и нађемо
једно петнаестак плоча Guitar Slim Junior-а. Погледам ја слику
на омоту и… да, био је то он, Guitar Slim Junior лично! Дакле,
насред улице, мртав пијан, човек снимио ко зна колико плоча
и то све са најпознатијим могућим музичарима, славан, мислио
би човек и богат, звезда! Али не, не у Њу Орлеансу!
У том тренутку врата бара се отворише са треском и у
просторију, све трупкајући ногама, уђе омањи човек са црвен-
кастом, дужом косом и брадом, у црном капуту који му је сезао
скоро до чланака и био исто тако, бар три-четири броја шири. На
врху главе је носио сребрнасту и чупаву, руску, крзнену шубару,
а у руци кључ којим је управо закључао локот ланца којим је
везао бицикл за стуб семафора испред Адвоката.
– Seid bereit, komrads – рече Зак.
– Immer bereit, Herr Karl – рече Еди.
– На здаровље! – одврати Барт који није никако имао пре-
више разумевања за немачки огранак псеудореволуционарних
делатности и који се радије држао православне револуционарне
традиције када су поздрави у питању.
– Како си само зано да смо овде? – рече Еди па искапи своје пиво.
– Па нису ми ваљда дали докторат за џабе? – узврати спремно За-
кариас Лавалет уз гласан смех, скиде капут па га са све торбом и шу-
баром баци на клупу поред зида, окрете се, промрмља себи у браду
“старопрамен”, те се без извињења проби кроз тројицу раздраганих
банкара до шанка где се налактио и почео да дозива Анджеја.
Док је Зак наручивао пиво, Едову пажњу је привукла вре-
мешна дама која је седела сама за суседним столом, замишљена,
лагано се клатила, са огромном чашом белог вина у руци. Еди је
помислио: “Да није можда заспала?” Онда је госпођа покушала,
безуспешно, да чашу принесе устима, тргла се, нагло отворила