Код поштеног адвоката

you got music playing’ Aaron Neville once said.” /“После доброг
ноћног провода, прошетај се до четврти башта, сврати у Кафе
Арафалаја на тањир поврћа. Није баш здрава храна, ово поврће:
јужњачки зелени парадајз, црнооки пасуљ, лима пасуљ, и тако
то – навали на ту храну пуну холестерола и карбохидрата – па
зар ниси и сам рекао да хоћеш да осетиш све дражи Њу Орле-
анса. Музика и храна иду руку под руку, тако кажу. Још једна
ствар у вези са Њу Орлеансом је да, ‘иако људи можда ништа не
поседују, они ходају као да им музика непрестано свира’, Ерон
Невил је једном рекао”.
– Тај њихов председник – рекао би Зак.
– Мислиш – ваш председник? – чачкао је Барт.
– Не, никако мој, забога! – дрекнуо би Зак и одскочио метар и
више увис са столице. – Ја нисам за њега гласао и не знам никога
ко би гласао за тог идиота! – Онда би се за тренутак замислио и
додао: – Осим моје блесаве старије сестре, али и то можда!
Зак се оженио високом, плавооком Аустријанком и купио кућу
у малом алпском селу на тридесетак километара од Граца где је
на универзитету био професор историје енглеског језика. “Кејђун
бунтовник џепова пуних удица и зачина залутао међу беле и оштре
алпске ледове!”, замишљао је Барт, “још им само Јети фали!”
Барт је читао чланак и сећао се тих разговора, ту код Адво-
ката. Њих тројица, Еди, Зак и Барт, били су људи без јасно де-
финисаних домовина, без припадности, наизглед ослобођени
страховитог терета повратка, идеје било каквог враћања, било
чега, било где. Дрезден, Београд и Њу Орлеанс, градови који су
у одређеном тренутку у својој историји доживели катаклизму
која им је трајно променила идентитет и која је становницима
негирала сваку илузију повратка. Градови Атлантиде, овекове-
чени у миту и сновима.
”Еди је од оца Нигеријца и мајке Немице, одрастао у Дрездену,
у источној Немачкој”, прерачунавао се Барт. “Још један помак
је доживео, Источна Немачка, рушење берлинског зида, немач-
ко уједињење. Онда је Еди срео Ему која је родом из Гане, па су
заједно дошли у Енглеску, у Кејмфорд. Зашто баш у Кејмфорд?”,
питао се изнова Барт, мада је знао зашто, било је питање Едијевог
посла. Еди је, наиме, радио за комерцијалну браншу Универзи-
тета, UCLES, где је био менаџер за администрацију испита ен-
глеског језика преко интернета. Барт је, међутим, тражио ме-
тафизичко објашњење за сваку појаву: “Зашто смо сви ми овде
у исто време?”, питао се и као да је одговор очекивао да чује од
Арта загледаног у звезде, лично. Нешто о судбини, неизбежно-
сти, коби, тамној страни било чега што име две или више страна.
Комрадс Карл, Лав и Че, тако су они један другог звали, у тој
биртији, Код поштеног адвоката, петком увече, већ годинама.
Карл Маркс, Лав Троцки и Че Гевара, комрадс. И нико се не сећа,
нико више и не зна како је и зашто то почело, то са псеудорево-
луционарним, nome de guerre и тајним ћелијским састанцима!