Код поштеног адвоката

ту проводе Божићне празнике, цела породица, иду на службу у
једну црквицу која је одмах ту, унутар зидова имања. Иду пешке,
пролазе кроз народ који ту дође да их види и поздрави.
– Аха, паметно – рече Еди – тактички изванредно, посматра-
ти их кад се најмање надају, у њиховој природној средини!
– А кога си то шпијунирао? – рече Барт, који је био привреме-
но одлутао из Кејмфорда.
– Нисам шпијунирао, гледао сам вашу краљицу – узврати Зак
који је нарочито нагласио реч вашу, а потом са задовољством
отпио гутљај пива.
– Моју двоструку – промрмља Барт, као за себе – краљица
и Новог Зеланда и Енглеске, краљица људи и птица, пингвина,
риба и мора, планина, облака и снова!
– А је л’ може да се уђе у саму кућу? – упита Еди све машући
цигаретом даље од стола.
– Може. Не кад је породица ту, али обично може, током
године. Ја сам био пре неколико година, одвезао се сам. Једна
ствар ме нарочито занимала – застаде Зак, све мотрећи другу
двојицу испод ока.
– Која ствар? – процеди Еди и увуче један добар, јак дим ци-
гарете дубоко у плућа.
– Јеловник! – рече Зак који је био велики заљубљеник у ствари
кулинарске. Еди и Барт се само згледаше па онда климнуше
главом у знак одобравања. Зак настави:
– Луизијана је велики казан у коме се крчкају људи свих раса
и боја са различитим зачинима, утицајима и састојцима, и у
коме се сустичу, мешају и међусобно допуњују француска, аф-
ричка, креолска, те и многе друге кухиње пореклом и са земље и
од воде – изговори он у једном даху.
На Закову неизмерну жалост, има већ неколико година како
му је шећерна болест диктирала начин исхране и живота, што
је резултирало губитком 35 килограма и свођењем, иначе им-
позантне, округласте фигуре, на танку сподобу која се кретала
у џемперу шест бројева већем, тако да му је ве-изрез досезао до
каиша од панталона, а крагна кошуље заклањала пола лица.
– Да, јеловник, али не у смислу јела!
– Јеловник који није у смислу јела? – избечи се Барт па скоро
тужно дода:
– Па шта фали јеловнику у том нормалном смислу, у смислу јела?
Еди је дувао своје димове даље од стола и са занимањем
пратио развој кулинарске приче.
– Него у ком то још смислу може некога да занима јеловник,
комрад Карл? – прекиде недоумицу Барт лукаво додајући раз-
говору једну танану, филозофску нијансу.
– У лингвистичком, па ком другом?! – ускликну Зак раши-
ривши руке у знак чуђења – Сви кажу, на пример, да краљица
говори француски.
– Јесте, и исто тако кажу да је у ствари Немица! – добаци Еди.