Код поштеног адвоката

“Шта ли је ово?”, помисли па извади папире из торбе. Наслони се
удобније на зелени зид и поче да загледа листове.
Била је то копија чланка који му је Еди, има томе неколико
месеци, дао да прочита. Чланак је био о Њу Орлеансу и Еди га
је написао пре десетак година, када се вратио у Немачку после
путовања по Америци. Чланак је био писан за студентске новине,
на енглеском. У заглављу је стајало Њу Орлеанс, исписано оним
каубојским словима из холивудских каубојаца са Џоном Вејном,
а испод заглавља је била фотографија. Бартов примерак је био
фотокопија фотокопије и стога нешто лошијег квалитета, тако
да су се лица на фотографији једва разазнавала. Била је то група
црнаца, њих петорица, били су сви насмејани, стајали су на улици
загрљени, испред неког бара. Двојица су носили беле шешире,
двојица тамне качкете и огромне афро-фризуре које су стрчале
испод качкета, али су сви имали огромне, блиставе осмехе. Један
од њих је био Еди, препознао је Барт. Нешто млађи Еди који је
на себи носио нешто као шарени пончо. Био је то његов чувени
кенте, ручно ткани памучни огртач у традиционалним бојама
Гане: “Црвено као крв њених грађана, златно као њена Златна
Обала, зелено као симбол плодности њене земље и црно као боја
коже њених људи”. На тој фотографији Еди је носио црни качкет
са црвеном, “ваљда црвеном” – помисли Барт, звездом на челу.
Заинтересован, Барт сркну пиво и поче да погледом брзо пре-
лази преко чланка: “Don’t mourn the death of a friend, but celebrate
his life – is one of the things that make New Orleans different from the
rest of America…” /“Немој оплакивати смрт пријатеља већ слави
његов живот – то је само једна од ствари којима се Њу Орлеанс
разликује од остатка Америке…”/.
“Хм”, помисли Барт и осети извесну горчину у устима, “лепо
то звучи тамо код њих! И то би било у реду да нисмо сви ми
Балканци генетски предиспонирани за трагедију са елементима
комичних обрта.”
“It was music that put a spell on me and made me leave Nashville
after one day and drive ‘Way down to New Orleans’. It was the music
of families like the ‘Naville Brothers’ and the Marsalis-clan, of people
such as Professor Longhair and Dr John, which makes New Orleans
quite a find – and not only for lovers of Jazz and R&B. Arriving there
on a sunny day in early March with temperatures up in the 70’s (if you
want to say that in Celsius, just subtract 32 and multiply the result
by 5/9) I dropped my bag at the Marquette House.” /“Музика ме је
омађијала и натерала ме да одем из Нешвила после само једног
дана боравка и да се одвезем ‘скроз доле до Њу Орлеанса’. Њу
Орлеанс је драгоцен управо због музике породица као што су
‘Браћа Невил’ и Марсалис-клан, људи као што су Професор
Лонгер и Доктор Џон, и то није музика само за посвећене у џез
и ритам и блуз. Стигао сам тамо једног сунчаног дана у рано
пролеће, температура је била око 70 степени (ако желиш да из-
разиш у целзијусима, само одузми 32 и остатак помножи са 5/9)
а ја сам спустио своју торбу у Маркет Хаус”/.