Код поштеног адвоката

лушао је Барта са циничним осмехом, једва видљивим у углу
такних, бледих усана. Потом је устао са столице, вратио је у излог,
извинио се што, ето, мора да иде како би се на време вратио на
неку фарму, код пријатеља, Божић је. Поздравио је Анджеја и
изашао на улицу.
Код поштеног адвоката завлада тишина и неки осећај нела-
годности. Онда Барт устаде од стола и оде до шанка. Наручи још
три пива и три трострука Oban Single Malt вискија.
– Ко је овај лудак? – питао је Анджеја.
– Немам појма – одговори бармен. – Нисам га видео никад
у животу.
Барт узе пића, из две туре, и врати се за сто. Подиже чашу са
вискијем и рече:
– За сећање на мог пријатеља Арта!
– Нека сећање на њега вечно живи – рече Еди.
– Нека живи сећање – рече Зак и онда сва тројица, као по ко-
манди, испише виски.
– Ко беше овај? – питао је затим Барт док се још увек јежио и
тресао од вискија.
– Ако је он начелник болнице, ја сам Мајка Тереза – слижи се Зак.
– Шта је рекао, како се зове? – упита Еди.
– Није рекао ништа – сложише се Зак и Барт па слегнуше
раменима.
– Па је л’ га зна Анджеј? Овај га је звао по имену – рече Еди.
– Не зна га ни он, већ сам питао – потврди Барт.
Онда су седели у тишини, неколико минута утонули у неко
осећање нелагодности, као кад слутиш да те неко посматра,
крадом. Наизменично су подизали чаше са пивом и гледали у
сто испред себе. Еди је држао цигарету у испруженој руци, испод
стола, и с времена на време би је приносио устима па после дувао
дим даље од стола.
Код адвоката је сада, поред банкара у тегет оделима и
шампањцем у рукама, било још неколико гостију. Чула се граја,
гласови су се стапали у жамор, у зујање у коме су се стапале
појединачне речи, губиле, постајале безначајне. Као капи кише,
које се стапају са океаном.
Барт је посматрао Едија и његову смирену пушачку рутину,
тај елегантни ритам кретњи руку, ваздуха и дима. Тада, изне-
нада, времешна дама са суседног стола спусти чашу уз тресак
и некако успе да се искобеља са свог седишта. Све држећи се
једном руком за сто, док је у другој држала једну прастару дамску
ташницу, приђе Едију, унесе му се у лице и са болном гримасом
на устима, клатећи се рече:
– За све сте ви криви, ви сте за све криви!
Еди је само гледао испред себе, држао је цигарету испод
стола и гледао испред себе, непомично. Барт и Зак су били само
неми посматрачи, затечени.
– Јужна Африка је моја домовина – настављала је дама. – Та