Код поштеног адвоката

Еди и Барт су са нескривеним знацима дивљења и стрепње
гледали у Зака који је, још једном, приносио чашу брковима.
Стрепели су наиме да ће поново чути оно судбоносно “ па нису
ми дали докторат…” и тако даље.
– Изванредно, свашта нам говори – рече Еди, са дозом
ироније у гласу.
– Шта се све то не може научити из једног јеловника!?
– Па рецимо, да се може научити пуно, уколико човек уме да
гледа – скромно потврди Зак подижући чашу да наздрави.
– Па добро – укључи се сад Барт, провокативно – је л’ бисмо
могли онако да кажемо да су, на пример, Енглези Французи, или
да је енглески француски, или да…
– Могли бисмо – потврди Зак – али нас то не би никуда одвело.
Односно би, вратили бисмо се у Вавилонску кулу за пет минута!
– закључи он тоном искусног професора који је већ уморан
од трапавих студентских питања. – У ствари – настави Зак
подижући поглед са цигарете коју је држао у испруженој руци,
испод стола – то важи за све народе света, националност је само
једна обична, испразна конвенција, тетрапак паковање, пика-
вац на дрвеним даскама, на прљавом поду једног старог бара –
рече и, на огромно изненађење Едијево и Бартово, баци остатак
цигарете на под и згази га ципелом: – Да не изазове пожар – рече
као да се извињава, уз тајанствен осмех.
Сва се тројица тад гласно насмејаше и наздравише интернаци-
оналном и интергалактичком братству искрено-револуционарних
душа космоса.
– Комрадс Лаве и Че, пуно сам размишљао ових дана, пред
повратак у Аустрију – рече тада комрад Карл. – Имао сам не-
колико вербалних дуела са онима, мојима, тамо на колеџу, после
вечере уз чашу порта и коњака. Знате како је, људи се опусте,
раскраве и распричају.
Еди и Барт су сад почели пажљиво да слушају. Неки
унутрашњи глас им је говорио да то није шала, то што комрад
Карл хоће да им исприча.
– Тако они причају, сви паметни и сви лепи, нобеловци и
генијалци, причају са неког пиједестала, са неких чудесних ин-
телектуалних, моралних и цивилизацијских висина – настављао
је Зак – толико да ми је одједном било мука, физички ми је било
мука од вина и коњака и те испразне, труле приче па почнем ја
да се ту дерем на њих. Свашта сам им рекао, онако пијан, мада
су и они били пијани. Рекао сам им да нема више демократије
у том њиховом цењеном свету, да је остао само привид на са-
мозваном западу, а да је за све друге резервисана диктатура и
терор. У демократском погледу, Америка и Европа су тамо где су
биле и пре хиљаду година, у време Визигота и Острогота, Инка
и Маја, Хуна, Арапа, Астека и Авара! Једини начин да се у свету
успостави демократија, као најмање лош облик владавине, јесте
да сви људи света имају по један глас и да гласају за једну, свет-
ску владу! А то је оно што баш неће никада дозволити Амери-