Код поштеног адвоката

– Да – узврати момак за шанком. Имао је једва нешто више од
двадесет година, кратку, плаву косу и носио је црну мајицу на којој
је писало белим словима: “Pope and God speak in Polish” /“Папа
и Бог говоре на пољском”/. Стајао је наслоњен обема рукама на
шанк са оне друге стране, осмехивао се и гледао у Барта.
– Кад ћете да купите још једну плочу? – рече Барт
прилазећи шанку.
– Па знаш да се газди свиђа ова – узврати момак уз благи кикот.
– Анджеј – погледа га Барт испод ока – слушам овог Чарлија
Паркера већ пет година, кажи газда-Бобу да ћу му ја купити не-
колико цедеова за Божић!
– Па добро, али мораш бар признати да већ одавно не пушта-
мо Vaya con Dios! – примети Анджеј.
– Фала Богу! – рече Барт и налакти се и он са друге стране шанка
сумњичаво загледајући свих пет славина за точење пива па упита:
– Које пиво немате данас?
– Ево, данас немамо само “гинис” и “стелу артоа” – одговори
спремно Анджеј.
– Па добро – рече Барт – нисте лоши данас! Дај ми пинту
“старопрамена”.
Анджеј и Барт су већ у неколико наврата дискутовали на тему
етимологије имена тог пива. Пиво је било чешко, а њих двојица су
говорили српски, односно пољски, и на основу својих матерњих
језика нису успевали да разумеју име пива “старопрамен”.
”Прамен”, мислио је Барт, “није ваљда стварно прамен? Какве
везе има прамен косе са пивом?”
Око старог су се сложили без проблема, али су ипак морали
да сачекају долазак још једног бармена из бивше Источне Европе,
Чеха Грегорија, који им је објаснио да прамен на чешком значи и
извор. Анджеј је наточио златно пиво и ставио га испред Барта
у високој, елегантној кригли од преко пола литра, на којој је
писало “старопрамен”. Барт је захвалио, платио и, уз звуке Cool
blues-а и пуцкетање подних дасака, вратио се за свој сто, сео на
клупу, прекрстио ноге и наслонио на зид.
“Овај дан још није завршен”, рекао је себи, “а већ је тако
неподношљиво дуг!”
Изван Адвоката је већ био мрак, и раскрсница је била осветљена
светлима аутомобила. “Одлазећим”, помислио је Барт, “као да
светла само одлазе. Одавде где седим види се само како одлазе”.
Онда му је поглед привукла једина особа која је ту још седела, за
другим столом, поред зида. Госпођа је била “у годинама”, одредио
је Барт. Испред себе је имала једну велику чашу са белим вином.
Гледала је право испред себе, у неку сасвим неодређену даљину.
“’Као људи који носе неки велики, тежак терет у души”, помисли
Барт, отпи гутљај пива и узе да тражи нешто по торби. Зидни сат
иза шанка је показивао да је пола шест, а Еди и Зак је требало да
дођу тек у шест. Требало је некако прекратити то време.
Претурајући по торби, наиђе на неке старе папире, неколико
листова од којих је на два био фотокопирани новински чланак.