Код поштеног адвоката

дивна земља, ви сте је упропастили, ви сте упропастили моју
земљу! – мрмљала је све се уносећи Едију у лице. Онда је подиг-
ла два састављена прста, ставила их Едију на чело и рекла:
– Све вас је још одавно требало побити! Још онда, одавно вас
је све требало побити!
Еди није реаговао, није се померао и није дисао. Зак је седео
отворених уста. Насупрот њима, Барт скочи са столице и шчепа
омалену жену за рамена и поче да виче:
– Напоље, напоље одавде!
Викао је на њу и вукао је ка вратима, скоро да ју је носио.
– Напоље, доста више и напоље! – викао је и када је избацио на
улицу са све капутом и дамском торбицом. Онда се окренуо ка
Анджеју за шанком и другим занемелим гостима и извинио се:
– У реду је – рекао је Пољак. – Био си потпуно у праву!
И банкари климнуше главом у знак одобравања.
Гостију је сад пристизало све више у бар Код поштеног адво-
ката. Био је жамор и дим цигарета, и понека реч би неопрезна из-
летела из вртлога како би била разазнана, усамљена и безначајна.
Зак је рекао да треба да иде кући јер ујутру путује за Беч. По-
мирио се са женом и одлучио за повратак у Алпе. Барт је путо-
вао за Београд, а Еди је засад остајао код куће сам, јер га је Ема
напустила и вратила се у Акру. Онда ће и он, на пролеће, да се
пресели за Акру где ће њих двоје, као добри пријатељи, отпоче-
ти џез клуб. Зваће се Коконат бар.
Тројица комрадса су покупили ствари у тишини, махнули
Анджеју и изашли на узани плочник испред бара.
Барт је тада завукао руку у џеп и одатле извукао неколико
значки. Покушавао је да их разазна у полумраку улице па се
тријумфално окрете ка Едију и Заку:
– Ево, Herr Karl, за тебе друг Маркс, за тебе је, Еди, Лав Троцки,
а за мене Че Гевара! – рече док је забадао значке на ревере својих
пријатеља. Када је завршио, измакао се корак и дивио свом делу.
Био је задовољан, док се љуљао на том уском плочнику.
– То вам је орден Орлових муда са укрштеним мачевима,
велико једно признање које се у мојој земљи додељује само у
изузетним приликама и само изузетним појединцима који су
починили неописиво изузетна дела! – рече Барт све машући
рукама и клатећи се.
– Као на пример? – промрмља Зак док је покушавао да мало
боље закачи значку за ревер прешироког, сомотног сакоа.
– Као на пример… – рече, па као да се замисли, загледан негде
горе – за успешан реторички спој бескорисног с непотребним,
измишљеног са недосањаним, за истрајност у хватању зјала, то
јест рупа, празног простора, ничега, значи за хватање неухваћеног
и неухватљивог, ничега и нигде! – објасни Барт спремно као да је
годинама само чекао да му неко постави то питање.
– У мојој култури, тамо на Балкану, то су све хвале вредна и
изузетна достигнућа којима се људи поносе! – закључи Барт.