Код поштеног адвоката

Барт је све ово изговорио у даху, као да су ове речи годинама
чекале да се устава подигне па да оне могу слободно да се пролију
по долини. Еди и Зак су га гледали са забринутим изразом лица.
Јесте, све смо то пуно пута рекли и поновили и око тога се сло-
жили, али никада тако јавно, никада у директном разговору са…
њима, са странцима, са иним другима.
– Па Авганистан је имао двадесет седам километара пруга
пре инвазије – настављао је Барт. – Па то значи да већ година-
ма Американци бомбардују само камење и људе. Па тамо ништа
више нема, ништа, сем можда по који гуштер!
Начелник је мирно седео на својој високој столици. У једној
руци је држао чашу са пивом, а другом се наслањао на колено.
Израз његовог лица је одавао човека навиклог на конфронтације
сваке врсте. Пажљиво је и концентрисано слушао Барта па онда
узе и сам реч:
– Разумем ја шта ви кажете, све је то лепо, врло уљудно.
Чињеница је, међутим, да се у животу ствари не одвијају и не
решавају како то ви мислите!
– Него како? – није могао да одоли Барт.
Еди и Зак су седели у тишини. Пили су пиво, које је већ
чинило своје, и посматрали овај чудни сурет, питали се какав
би могао да буде расплет. Да, какав би могао да буде расплет?
– Северна Ирска – настави начелник. – Овај проблем треба
решити исто као што смо га решили у Северној Ирској!
– Па зар сте га решили у Ирској? – био је ироничан Барт.
– Да, решили смо га тако што, када се догоди овакав или
сличан терористички напад на наше трупе или цивилно ста-
новништво, ми бисмо заређали по кућама – гуцну и настави на-
челник: – Знали смо отприлике ко су припадници IRA-e, па ако
не бисмо нашли њих код куће, похватали бисмо укућане, суседе,
пријатеље, па бисмо их тако усред ноћи извели на улицу и…
– И… – избечио се Барт, а са њим и Еди и Зак.
– И ништа – самоуверено ће начелник. – Тако треба по-
ступити и са овим муслиманима. Истераш то све на улицу,
постројиш и готово!
Начелник није више ништа рекао, али и да јесте, Барт га не
би чуо јер му је глава кључала и он је одједном почео да маше
рукама и да скоро виче. Толико се узбудио да су Еди и Зак схва-
тили да је тренутно њихов главни задатак да Барта обуздају.
Но, за Барта ништа ту није било готово:
– Па је л’ то та демократија, па како то може, па зар сте то у
Ирској радили, стрељали ненаоружане људе по улицама, па је л’
то пише негде у новинама, па ко сте ви, па то не може тако, па то
је дивљаштво, па није ни чудо што се муслимани дижу против
нас, шта тек њима радите, па је л’ и сад то радите, а ко сте ви
уопште? – скоро да је викао Барт док су Еди и Зак покушавали
да га обуздају.
Начелник болнице у Лондону је мирно испио своје пиво, сас-