Код поштеног адвоката

канци и Британци, односно њихове милитаризоване владајуће
структуре и секте! Председник Америке проповеда људска права
по свету са Библијом у руци и у то име убија, отима, руши и
пљачка. Па он је једино одговоран својим гласачима, наравно,
fellow Americans, tax payers, који нити знају нити хоће да знају
где је Ирак или Авганистан, Србија или Нигерија, на мапи света!
Следећа велика револуција је успостављање светске демократије
на принципима једнаких људских права. Тада ће нестати и ЦИА
и КГБ и НАТО и Ал-Ќаида, јер ће постојати политички путеви да
се остваре интереси одређених група. Али, као што сви ми добро
знамо, нико се никада у читавој људској историји није својевољно
одрекао привилегија и укинуо поредак у коме је био повлашћен.
Дакле, једино директном акцијом на светском нивоу се може
доћи до светског, демократског поретка. Можда, кажем им опет
ја, за једно петсто година! Али, што би рекао филозоф, зар треба
да престанем да нечему тежим само зато што је то неоствариво!
Боже сачувај! Тим је потрага отменија и величанственија. Тежити
бесконачном, решити се овог пацовског, љигавог, гнусног систе-
ма вредности. Али, авај, када би и било више од неколико туцета
бораца за такву идеју, она би се већ почела уливати у институ-
ционализоване, идеологизиране, квазирелигиозне токове, са све
храмовима и катедралама, свештеницима, великодостојницима,
псеудотајним обредима и ритуалима, који би могли да се одвијају
и на свахилију и на арамејском, што се мене тиче, јер нико више
не би ни познавао њихово исконско, неполитизирано, непосре-
довано значење! Група појединаца, идејних истомишљеника,
усамљеника, пустињака, пећинских утвара и сени, то је мисија
човека, данас у овој васиони, а мимо законитости ове примитив-
не, потрошачке идеологије.
Преприча своју дебату Зак па застаде, за тренутак да удахне.
Погледа у Едија па онда закључи:
– То сам им све рекао или бар мислим да сам им рекао или да
сам то хтео да им кажем. Шта сам стварно рекао… чуће се!
Ту Зак заврши своје емотивно излагање, а Еди и Барт су и
даље непомично седели и зурили у њега када се из другог краја
просторије зачу нешто као успорени, тешки аплауз.
“Клап, клап”, чуо се ритмични аплауз који је допирао из
правца излога Адвоката.
– Клап, клап, клап, одлично речено! – узвикну омањи човек
педесетих година који је седео сам у излогу. Седео је на једној
од високих, барских столица, имао је небескоплаве, светле очи,
мали, боксерски нос и округласту главу са једва приметним,
кратким власима беле косе. На себи је носио кратку, светлу
ветровку испод које се промаљала светлозелена кошуља. Ноге
је држао на пречки столице, јер седећи на столици није могао
да дохвати под. Када је завршио да пљеска, шаке је спустио на
колена и са њима тежину тела.
– Одлично речено – поновио је, силазећи са столице коју је
онда привукао ближе столу за којим су седели Лав, Карл и Че.